Kao jedina ekološka umetnička komuna u Srbiji „Porodica bistrih potoka“ postoji i danas i po rečima Božidara Mandića „Porodica bistrih potoka je mala utopija. Šansa ovog čovečanstva je u malim, a ne velikim utopijama. Svako treba izgraditi svoje ostrvo radosti i boljeg života, izbegavajući totalitarizam kao neminovnost ovog sveta (kapitalizam, komunizam, tehno-fašizam).“ (Milenković, 2015, str. 5) Komuna je mesto susreta i posetilo ju je na hiljade ljudi, koji su se tamo zadržavali kraći ili duži vremenski period. Najveći broj posetilaca tamo boravi za vreme „Festivala alternativnog pozorišta Šumes (Šumski susreti)“ koji organizuju od 2002. godine. „Šumes“ traje nekoliko dana, a program se dešava na otvorenom, spontano, predstave se održavaju bez najave, poput karnevala.
Umetničke akcije i performansi izvedeni u komuni ili na festivalima (Festival „Bitef“ u Beogradu, „Infant“ u Novom Sadu), objekti i rituali „Porodice bistrih potoka“ zasnovani su na „Traganju za dobom 5E“ (Ekologija, Etika, Estetika, Erotika i Emocije), dok za posebno važno smatraju harmoničan odnos Pojedinca i Planete.
Komuna danas ima samo jednog stalnog člana - Božidara Mandića, dok drugi članovi tek povremeno tamo žive. Komuna ima dosta sledbenika, koji se vode određenim idealima, gde su život i umetnost vrlo bliski pojmovi među kojima se gubi granica. U komuni su zabranjene samo tri stvari: meso, droga i nasilje. Božidar gaji organsku hranu, živi skromno i ponekad dobije honorar preko pozorišne trupe. Zadržavao je detinju radoznalost, koju koristi u pozorišnom radu. Po Božidarovim rečima pozorište „Porodice bistrih potoka“ je teatar energije. „Osnovni medij i pozorišni rekvizit u Mandićevim predstavama je ljudsko telo koje na sceni ispoljava vlastite nagone, frustracije, patnje, strepnje, erotičnost, agresivnost, ushićenost, sreću ili nesreću, nadu, seksualnost..." (Milenković, 2015, str. 71, 75) Božidar je režiser predstava, uglavnom neverbalnih i svako izvođenje je drugačije, jer nema strogo postavljenih pravila i suština je sloboda samoispoljavanja. Božidarova umetnost se bazira na greškama i protivnik je ideje o savršenstvu i savršenom umetničkom delu, jer ono naposletku stvara ravnodušnost.
Ova mala oaza nikada nije bila posebno zanimljiva vlastima, niti je bila na udaru režimske kritike, tako da je ostala netaknuta i postojana u svim svojim idejama i načelima i decenijama nesmetano opstaje. Jedina promena u samoj konstalaciji komune je ta, da je Božidar trenutno njen jedini stalni član. Život u komuni u skladu je s prirodom i prirodnom svetlošću, prilikom čega se menja dimenzija vremena i insistira se na večitoj sadašnjosti, jer „vreme uopšte ni ne protiče, već samo poseduje vlastitu gustinu i(li) razređenost – dok su sve ostalo čovekove, naknadno učitane, projekcije i kategorizacije.“ (Milenković, 2015, str. 63)
Izložba „NATRAG – Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka (1969 – 2015)“ jedinstven je prikaz dugogodišnjeg vrednog i kontinuiranog rada umetnika Božidara Mandića. Nakon učešća na „Tribini mladih“ i mnogih pritisaka, koji su onemogućili njegovo dalje slobodno stvaralaštvo u Novom Sadu, Božidar je osnovao komunu „Porodica bistrih potoka“ gde je nastavio da sprovodi svoje ideje. Na izložbi su bili prikazani mnogobrojni radovi nastali u komuni, kroz koje su provučena njena načela, kao i fotodokumentacija života u komuni.
O vremenu kada je Božidar započinjao svoju umetničku praksu, autor i kustos izložbe Nebojša Milenković u razgovoru za COURAGE navodi: „Umetnost nije bila samo pravljenje koncepata i izvođenje performansa, već je njena suština bila upravo u toj klimi, koja se među Momcima sa Tribine mladih stvarala. U traženju alternativa. Atmosferi bunta i nepristajanja. Kao što je 1968. - u čijem duhovnom ozračju i ova umetnost nastaje - označila veliko nepristajanje mladih na stanje u društvu u kom žive. Valja naglasiti da poruke 1968. nisu bile iste, recimo, u Parizu ili Njujorku, sa onim u zemljama bivšeg socijalizma.“
Umetnici koji su pratili ove ideje, živeli i stvarali u Novom Sadu, našli su na svega nekoliko godina svoje mesto na „Tribini mladih“:
„Nakon iskustva kratkotrajnih geta slobode misli, pokrenuta je višegodišnja medijska i politička kampanja (1969 – 1973) koja je za svoj krajnji ishod imala disciplinovanje novosadske „Tribine mladih“, smenjivanja njenih, kao i urednika omladinskih listova, naklonjenih Novoj umetnosti, hapšenja Miroslava Mandića, Slavka Bogdanovića i Ota Tolnaija, društvenu skrajnutost i egzistencijalne probleme iz kojih mnogi od njih nisu izašli ni do danas.“ (Milenković, 2012, str. 16)
Ukazujući na metode otpočinjanja ovih procesa, Milenković navodi kako su progoni umetnika s „Tribine mladih“ počinjali od strane drugih umetnika, tzv. dobronamernih građana, na šta su se nadovezivali intelektualci bliski vlasti i mediji koji su nastavljali i podsticali hajku. Tek nakon toga je reagovala i sama (komunistička) partija.
„Može se reći da je samo stvaranje (i dokumentovanje) umetničkih radova bilo potpuno u drugom planu – pošto se vernost novom duhu u umetnosti izražavala kroz permanentna druženja, zajednička igranja fudbala, „ćoškarenja“ (termin Slobodana Tišme) i ispijanje Kola Kole i(li) kvasa ispred jedne samousluga na Limanu, odlaske na koncerte ili u prirodu, zajednička kupanja na Oficircu...“ (Milenković, 2015, str. 11)
Po mišljenu neposrednih aktera ove umetnosti, kao i kustosa i autora izložbe „najpotpunija i najpreciznija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju umetničke scene 1970-ih u Novom Sadu nalazi se zapravo u arhivima lokale policije koja je, bilo neposredno ili preko posrednika/doušnika, zapravo najpreciznije pratila i evidentirala njihove umetničke aktivnosti.“ (Milenković, 2015, str. 12) Dalji izvor je novosadski list „Dnevnik“ gde su detaljno opisivane njihove akcije „štetne po društvo“.
Umetnici su nakon prestanka rada u okviru „Tribine mladih“ promenili svoje načine delovanja: Miroslav Mandić uzdržavanjem od javnog ispoljavanja svoje umetnost, Slobodan Tišma praktikovanjem nevidljive umetnosti, Božidar Mandić odlaskom u šumu, a neki su započeli sasvim druge karijere izvan umetnosti. Po mišljenju Nebojše Milenkovića „to je trenutak u kom je novosadska kultura izabrala da više ne bude dinamična, već statična kultura - što je i ostala sve do danas. Reč je o kulturi koja ne nudi alternative, koja se miri s postojećim, koja ne postavlja pitanja.“
Nakon ovih događaja Božidar Mandić, iako među najmlađim, ali i najaktivnijim članovima „Tribine mladih“ dolazi do spoznaje koja će obeležiti njegovu postnovosadsku umetničku aktivnost i život. „To saznanje sublimirano je u izjavi: Avangarda mora da krene u rikverc!“ (Milenković, 2015, str. 35)
Sa suprugom Brailom i tek rođenom ćerkom Istom, seli se u selo Brezovica, podno planine Rudnik, gde 1977. godine osnivaju komunu „Porodica bistrih potoka“. Tamo će se porodica Mandić proširiti sa još dvoje dece, Sunom i Ajom, a kultura vaspitanja dece i pedagoški rad zauzeće vrlo značajno mesto u komuni. Autor i kustos izložbe, u razgovoru za COURAGE, objašnjava da je „umetnost i način na koji Božidar vaspitava svoju decu i od njih pravi dobre ljude, koji će poštovati prirodu i jedni druge, a to je doprinos društvu.“ Negujući ideju da čovek treba da se vrati elementarnoj kulturi, kao što je bliskost sa zemljom, obrađivanje zemlje i prehranjivanje od onoga što sam proizvede. Načela komune su: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Siromašna ekonomija i Umetnost.
