COURAGE

povezivanje zbirki

by Barbara Hegedüs

Priroda cenzure

Nakon Drugog svetskog rata cenzura je postala ključno sredstvo održavanja totalitarnih režima koji su došli na vlast u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Njen cilj je bio ograničavanje i filtriranje informacija dostupnih javnosti u svakoj od zemalja Istočnog bloka, pri čemu je taj mehanizam funkcionisao na sličan način: postojao je odbor pod direktnom kontrolom komunističke partije koji je sprovodio cenzuru, iako se termin „cenzura” sam po sebi nije koristio. Praksa i obim cenzure su varirali tokom godina i od zemlje do zemlje, a čak i kad bi se privremeno ublažila ili pojačala u zavisnosti od političkih promena, njena priroda i ciljevi ostajali su dosledni.

Iako su sva polja umetnosti trpela pod cenzurom u vreme komunizma, filmska industrija je bila posebno pogođena. Filmska preduzeća su bila nacionalizovana, a filmske autore je kontrolisala državna kulturna politika. U većini zemalja otvorena nasilna represija nije bila opšta praksa, ali su brojni kritički ili opozicioni intelektualci i umetnici bili izolovani i stigmatizovani kao izdajnici. Umetnici su naučili kako da prikriju svoje poruke da bi izbegli cenzuru – kritika sistema u njihovim filmovima se ne prikazuje direktno, već pre implicitno. Ovi filmovi su često predstavljali istorijske događaje koji bi ukazivali na paralele sa sadašnjošću – cenzorima je bilo teže da im se suprotstave, ali pažljivi gledaoci su mogli da razumeju reference. Tako su ovi filmovi mogli oprezno da kritikuju režim kroz kodiran jezik. Film Mikloša Janče Ljudi bez nade (Szegénylegények) iz 1965. dešava se nakon mađarske revolucije i rata za nezavisnost 1848–49, ali predstavlja manipulativnu prirodu diktature. Kroz motive ispitivanja, zastrašivanja i javnih osuda, ove aluzije na mađarsku revoluciju iz 1956. i uspostavljanje Kadarove ere su više nego jasni. Era Aleksandra Baha u Habsburškoj monarhiji nakon 1849, kao i uspostavljanje Kadarove ere nakon 1956. bile su takozvane „meke diktature” koje su primenjivale sofisticiranu tehniku vladavine vođene osvetom, i obe su podržavali pre svega vojska i sistem doušnika.

Disidenti istočnoevropskih filmova su niz puta dobijali istaknute nagrade na međunarodnim festivalima. Film Andžeja Vajde Čovek od gvožđa (Człowiek z zeleza, 1981) dobio je Zlatnu palmu u Kanu, a govori o rađanju pokreta Solidarnost. Film Jovana, majka anđeoska (Matka Joanna od aniolow) Ježija Kavaleroviča iz 1961. osvojio je nagradu žirija u Kanu za priču o egzorcizmu smeštenu u srednji vek. Ferenc Koša je u Kanu dobio nagradu za najboljeg režisera za Deset hiljada dana (Tízezer nap), film koji prati sudbinu dvojice muškaraca, mađarskog sela i njegovog seljaštva tokom perioda od trideset godina. Strogo kontrolisani vozovi (Ostře sledované vlaky) Jiržija Mencla iz 1967. predstavljaju grotesknu priču o zaboravljenim muškarcima koji su radili na železničkoj stanici tokom Drugog svetskog rata.

Nož u vodi (Nóz w wodzie) Romana Polanskog iz 1962. godine nominovan je za Oskara – to je uznemirujući triler koji se odvija na jedrilici, potpuno izolovanoj od sveta, a uključuje samo tri lika. Miloš Forman je nominovan za Oskara 1968. za Gori, moja gospođice! (Hoří, má panenko): film govori o provincijskom balu vatrogasaca koji se pretvara u tragikomični kolaps. Ištvan Sabo je nekoliko puta nominovan za ovu nagradu, koju je na kraju dobio sa Mefistom 1981. Film govori o odnosu između umetnika i vlasti u Nemačkoj tokom tridesetih godina dvadesetoga veka.

Međutim, opozicione aktivnosti i kritika imali su svoje granice. Vlasti nisu tolerisale nikakvo dovođenje u pitanje legitimiteta socijalizma, a prikazivanje zločina staljinizma dugo nije bilo moguće. Nije bilo preporučljivo kritikovati Sovjetski Savez, hvaliti neuspele revolucije ili osuđivati intervencije. Socijalistička cenzura je često bila nemilosrdna prema prikazivanju erotike, takozvanim „devijacijama” od normi, ili onome što su zvaničnici verovali da su devijacije – kao što je LGBT.

Filmska cenzura je bila stroža u Sovjetskom Savezu, Rumuniji i Bugarskoj nego u Mađarskoj i Jugoslaviji, a umetnici iz prvopomenutih zemalja imali su mnogo stroža ograničenja. U Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj umetnici su imali više slobode, iako je situacija povremeno zatezana, posebno usled vanrednih političkih događaja – Praškog proleća ili Poljske ’68.

Sovjetski Savez

Vladimir Iljič Lenjin (1870–1924) smatrao je film najznačajnijom umetničkom formom socijalizma (u smislu – najefikasnijom za potrebe propagande). Autoritarna kontrola filmova u Sovjetskom Savezu ostala je stroga sve do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka. Filmovi su mogli da koriste jezik na način koji je prethodno (ili naknadno) odobren cenzurom, ili su se sami filmski autori prilagođavali očekivanjima cenzure. Razbijanje tabua je imalo ozbiljne posledice i moglo je da uključi i egzil ili zatvor.

Vladimir Iljič Lenjin (1870–1924) smatrao je film najznačajnijom umetničkom formom socijalizma (u smislu – najefikasnijom za potrebe propagande). Autoritarna kontrola filmova u Sovjetskom Savezu ostala je stroga sve do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka. Filmovi su mogli da koriste jezik na način koji je prethodno (ili naknadno) odobren cenzurom, ili su se sami filmski autori prilagođavali očekivanjima cenzure. Razbijanje tabua je imalo ozbiljne posledice i moglo je da uključi i egzil ili zatvor.

Jedan od najvećih sovjetskih režisera, Sergej Ajzenštajn, koji je iskreno verovao u komunizam, često je bio prinuđen da praktikuje samokritiku u javnosti. Andrej Tarkovski je takođe bio izložen strogim ograničenjima. Njegovi scenariji su konstantno odbacivani šezdesetih i sedamdesetih, dok su sama snimanja često ometana, a njegovi filmovi oštro kritikovani. Tarkovski je na kraju emigrirao iz Sovjetskog Saveza 1984.

Mihail Kalik, režiser sovjetskog novog talasa koji je poslat u Gulag, u svoj film Čovek ide za suncem (Chelovek idet za solntsem, 1961) je uvrstio kratku erotsku epizodu koju nije odobravao Hruščov, prvi vođa partije i Sovjetskog Saveza. Kao posledica toga, osim što je film zabranjen, naredna dva filma ovog režisera su takođe povučena iz javnosti.

„Sovjetski” amaterski filmovi imali su više slobode u poređenju s filmovima napravljenim unutar zvaničnog okvira i mogli su sebi da dozvole veća odstupanja od propisanih zahteva i ideologije. Jedan od najistaknutijih predstavnika bio je litvanski rok pevač i filmski autor Arturas Barisas-Baras (1954–2005). Barisas-Baras se oblačio i ponašao ekstravagantno, ali je svejedno uspeo da izbegne sukobe sa režimom jer je bio izrazito kratkovid, a pritom je i njegov otac bio zaposlen u kancelariji litvanskog premijera. 1979. godine njegov film Njena ljubav (Jos Meilé) pretrpeo je ozbiljne probleme sa cenzurom, što je dovelo do njegovog isključivanja iz učešća u festivalima i toga da njegov film bude zabranjen godinu dana.

Vidmantas Gaigalas, predsednik Udruženja litvanskih amaterskih filmskih autora, pominje još jednog filmskog autora, Norvaišasa, koji je u svom filmu prikazao vytis, litvanski grb (koji je sovjetski režim zabranio). Ovo se računalo kao ozbiljno kršenje tabua za kojim su usledile stroge sankcije.

Jugoslavija

U Jugoslaviji nije bilo zakona o cenzurisanju, iako je to pitanje bilo prisutno na nekoliko složenih načina. Autocenzura je bila česta – filmski autori su se držali principa cenzure kada su pravili filmove, ali se vlasti ipak nisu potpuno ograđivale od otvorenih odmazdi.

Politička satira filma Ciguli Miguli Branka Marjanovića iz 1952. kritikuje prirodu sovjetskog tipa birokratije i bila je zabranjena 25 godina. Film jednog od osnivača jugoslovenskog crnog talasa, Dušana Makavejeva, W.R.: Misterije organizma iz 1971, bio je zabranjen 15 godina zbog ironičnog prikazivanja rigidnosti komunističkog režima. Plastični Isus (1971) srpskog režisera Lazara Stojanovića drugi je najpoznatiji film crnog talasa. Prema cenzorima, režiser je ovim filmom prekršio ne samo političke i seksualne tabue i uvredio jugoslovenskog vođu Tita, već je izazvao i čitav socijalistički sistem. Ne samo da je Plastični Isus bio zabranjen, već je Stojanović za primer bio pozvan na sud i osuđen na tri godine zatvora.

Srpski režiser Želimir Žilnik takođe je bio pripadnik jugoslovenskog crnog talasa. 1969. dobio je Zlatnog medveda u Berlinu za svoj film Rani radovi (1969), koji je prikazao posledice sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. Ranih sedamdesetih je pobegao u Zapadnu Nemačku da bi izbegao cenzuru i vratio se u Jugoslaviju tek krajem decenije.

Bugarska

Bugarska kinematografija je uglavnom ostala u okvirima koje su definisali utvrđeni sovjetski obrasci, dok se nakon mađarske revolucije 1956. represija proširila na kulturnu sferu. Binka Dimitrova Željaskova, prva bugarska režiserka, može se smatrati kontroverznom ličnošću – bila je poznata kao predani komunista i dobila nekoliko zvaničnih nagrada, uprkos tome što njeni filmovi oslikavaju korupciju i zloupotrebu moći, kao i kontradikcije između komunističke ideje i socijalističke države. Njen prvi film, Život tiho teče…/Partizani (Zhivotut si teche ticho) iz 1957, koji je producirala zajedno sa svojim mužem, Hristom Ganevim, bio je zabranjen – bilo je čak zabranjeno da se o njemu piše ili razgovara. Jedan od razloga za ovu zabranu bio je taj što je film prikazivao komuniste kao pogrešive ljude od krvi i mesa, a ne kao bezlične heroje. Njihov sledeći zajednički film, Bili smo mladi (A byahme mladi, 1961), takođe je kritički govorio o komunizmu, ali kako je dobio istaknute međunarodne nagrade, bio je nagrađivan i u Bugarskoj. Ipak, partija je odbijala sve njene naknadne filmske projekte. Privezani balon (Privarzaniyat balon) iz 1967. je zabranjen nakon premijere, a Željaskovoj je zabranjeno da pravi filmove narednih pet godina. 2002. je snimljen dokumentarac o ovoj režiserki nazvan Binka: Ispričati priču o tišini (Бинка. Да разкажеш приказка за мълчанието).

Nemačka Demokratska Republika

Iako je ustav Istočne Nemačke, usvojen 1949. i proširen 1968, u principu obezbeđivao slobodu misli i štampe, restriktivna formula je omogućila partiji da zabranjuje filmove koje partija nije odobravala, pozivajući se na javni ukus ili nacionalnu bezbednost. Kurt Mecig, koji je producirao i propagandne filmove, režirao je film Zec to sam ja (Das Kaninchen bin ich, 1965). Priča o mladom čoveku koji je bio osuđen zbog provokacija protiv države smeštena je u kutiju zajedno sa 11 drugih filmova i klasifikovana kao štetna na osnovu odluke XI kongresa Jedinstvene Socijalističke Partije Nemačke.

Trag kamenja (Spur der Steine, 1966) Franka Bajera mogao je da se vidi samo tri dana posle premijere, a ubrzo zatim je stavljen na crnu listu. Slična sudbina je zadesila film Samo nemoj da misliš da ću plakati (Denk bloß nicht, ich heule, 1965) Franka Fogela jer su vlasti osudile prikazivanje mladih ljudi koji kritički razmišljaju kao ugnjetavane u školskom sistemu Istočne Nemačke.

Čehoslovačka

Čehoslovačka je takođe sanjala o „socijalizmu s ljudskim likom” i, slično kao Mađarska, težila da stvori privlačan izbor nagrađenih filmova za međunarodnu publiku sve dok sovjetska okupacija 1968. nije okončala ovu zlatnu eru. Film Drahomire Vihanove Protraćena nedelja (Zabitá nedele) nije se distribuirao niti je bilo dozvoljeno da se prikazuje u inostranstvu, dok je slovački filmski režiser Elo Haveta postao zavisnik od alkohola i droge i izvršio samoubistvo nakon što su zabranjena njegova dva filma. Evaldu Šormu, Ivanu Paseru i Janu Nemecu je bilo zabranjeno da režiraju, dok su Ševe na žici (Skřivánci na niti, 1969) Jiržija Mencla i Gori, moja gospođice! (Hoří, má panenko, 1968.) Miloša Formana, koji je kasnije emigrirao u SAD, stavljeni nazad u kutiju. 21 godinu kasnije, 1990, Menclov je film osvojio Zlatnog Medveda na Berlinskom filmskom festivalu.

Čehoslovački amaterski filmovi, slično kao i jugoslovenski, bili su mnogo smeliji i provokativniji nego zvanični bioskop. Rudolf Mile je radio kao poznati amaterski reditelj koji je prevashodno pravio dokumentarce i filmske žurnale. Iako nije bio stavljen na crnu listu filmskih autora, cenzori su blokirali nekoliko njegovih filmova – Bez imena (1964), Mini istorija 1918–1968 (1968) i Prvi sati okupacije (1968).

Poljska

U Poljskoj filmska preduzeća nisu bila nacionalizovana i filmski autori su često tražili institucionalnu pomoć kako bi mogli da snime svoje filmove. U drugoj polovini šezdesetih godina, nakon nekoliko liberalnih godina otvorenih za eksperimentisanje, situacija je postala zategnuta. 1968. su se povećali politički konflikti unutar partije: otvoreni antisemitizam je postao deo zvaničnog programa partije i bilo je različitih ideja o mogućnostima pravljenja filmova. Čistke nisu zaobišle ni svet bioskopa. Nekoliko režisera je stavljeno na crnu listu ili bilo primorano na javnu samokritiku kako bi izbegli da budu obeleženi kao izdajice nacije. Vlasti su promenile strukturu filmskih časopisa, fakulteta i studija i zamenile stari kadar onima koji su bili pouzdani. Zabranjivanje filma Ruke gore! (Rece do góry) Ježija Skolimovskog  iz 1967. bio je zloslutan znak. Rad Skolimovskog, kao i sam režiser koji je bio osuđen kao nepoželjan zbog njegovog prikaza staljinističke ere u prošlosti, proteran je iz zemlje. Film Andžeja Vajde Čovek od gvožđa (Człowiek z żelaza, 1981) je bio zabranjen u svim socijalističkim zemljama, i pored toga što je osvojio najveću nagradu filmskog festivala u Kanu.

Mađarska

Nakon revolucije 1956. Đerđ Acel je bio ključna figura u konsolidaciji kao upravnik mađarske kulturne politike skoro samostalno sve do početka osamdesetih. Njegova probna direktiva „zabrane, tolerancije i podrške” definisala je kategorizaciju umetnika

od šezdesetih godina nadalje. Bilo je nekoliko kritičkih filmova koje je tolerisao i za koje je dozvolio da budu nominovani na međunarodnim festivalima, ali je takođe i zabranio nekoliko filmova. U isto vreme, na inicijativu mladih režisera, 1961. je osnovan Balaž Bela Študio (BBS) kao mesto gde diplomci studija filma mogu da produciraju filmove bez obaveze da ih predstavljaju. Ovaj predostrožni korak je obezbedio veliku slobodu filmskim autorima koji su morali da predaju svoje filmove cenzorima tek kada ih završe, a studio je nudio i posao nezvaničnim režiserima.

Film Šandora Šare Bačeni kamen (Feldobott kő, 1968) dešava se pedesetih godina. Smesta je bio zabranjen, uglavnom zbog svog otvorenog predstavljanja situacije Roma i njihovog tretmana u Mađarskoj. Istovremeno je i kratki film Cigani (Cigányok, 1962) najpre bio zabranjen, ali je kasnije dobio zeleno svetlo nakon što je 1968. godine primio nagradu na festivalu u Oberhauzenu.

https://videa.hu/videok/film-animacio/feldobott-ko-sara-sandor-1968-w4qW3OIsmBaU0xnn

Agitatori (Agitátorok, 1969) Deže Mađara, koji je takođe producirao Bela Balaž Študio, osuđen je na sličnu sudbinu zbog predstavljanja revolucionarnih praksi u svetlu psihologije terora.

https://www.youtube.com/watch?v=vH4N_MJ2vvE

Svedok (A tanú 1969) Petera Bače, sa svojom satiričnom predstavom Rakošijeve ere, proveo je deset godina u kutiji i mogao je da bude prikazan javno tek 1979. u Kezgaz Klubu Ekonomskog fakulteta, iako je bio prikazan tri puta u prepunoj sali.

https://videa.hu/videok/kreativ/a-tanu-Mnphb91oddE35Gf

Rumunija

Jedva da postoje zapisi o rumunskim socijalističkim filmovima koji nisu bili izloženi međunarodnom uticaju ili internim inovacijama. Stroga cenzura nije tolerisala nikakvu kritiku, čak ni u alegorijskoj formi, nego je čupala iz korena. Kao posledica toga, vredniji filmovi su proveli decenije u arhivama. Rekonstitucija Lucijana Pintilije (Reconstituirea, 1968) predstavlja redak izuzetak, budući da eksplicitno oslikava brutalnost režima, bez kompromisa, te je stavljena na crnu listu odmah nakon što je završena.

Ipak, od osamdesetih godina državna cenzura polako počinje da gubi značaj da bi na kraju, posle 1990. i raspuštanja državnih socijalističkih partija, bila odbačena.

Vežbe ispod koje se odnose na tekst iznad mogu, kao individualno istraživanje u okviru domaćeg, da dodatno prošire i prodube znanje o kritičkim i zabranjenim filmovima.

Zadaci u Registru

1. Pronađite još filmova i režisera u Registru COURAGE koji su u svojim filmovima ili na televiziji diskutovali o temama koje su bile „neprijatne” za režim (primeri za Mađarsku: Pal Šifer, Tamaš Almaši, Peter Bokor, Gabor Hanak)!
2. Prikupite što je moguće više informacija u Registru COURAGE o filmu Plastični Isus i njegovim autorima. Spremite prezentaciju o tome!
3. Potražite Bela Balaž Študio (BBS). Pronađite vezu između Šandora Šare i drugih BBS reditelja u Registru. Ako imate priliku, pregledajte naučnu arhivu BBS. Upoznajte se sa BBS materijalima i spremite izveštaj o njima.
4. Tačno ili netačno? Proverite u Registru. Ako je informacija netačna, napišite tačan odgovor.

– Sociolog Ištvan Kemenj je proučavao situaciju Roma u Mađarskoj i nakon što je u prezentaciji objasnio da postoje društvene grupe koje žive u siromaštvu, njegov akademski rad je u potpunosti podriven.

– Gabor Bodi je u svom diplomskom radu Američki torzo (Amerikai anzix, 1976) koristio posebnu tehniku, takozvani „laki rez”, kako bi ga učinio arhaičnijim.

– Poljski fotograf Titus Filipovič je ubedio Džeka Nikolsona da nosi značku poljskog pokreta Solidarnost na Kanskom festivalu 1981.

– Ukrajinski novinar Vjačeslav Čornovil je, između ostalih, podigao glas protiv hapšenja 1965. i kao mesto svog protesta izabrao projekciju Senki zaboravljenih predaka Sergeja Parajanova.

– Duro Šmicberger je bio na čelu odbora za kontrolu i odobravanje javnih prikazivanja u Estonskoj Socijalističkoj Republici.

5. Pronađite radne slike s filma Cséplő Gyuri Ištvana Javora u Registru. Poređajte slike po svojoj volji i prema slikama ispričajte priču.

Dodatne vežbe:

– Spremite prezentaciju o kinematografskim uticajima i stilovima pravljenja filmova koji su uticali na mađarski i čehoslovački film šezdesetih.

– Uporedite sledeće filmske inserte. Kakav je ton njihove kritike, koje elemente naglašavaju?

(npr. Svedok, Crni Petar, Srećni Danijel, Ljubavi jedne plavuše)

• Pogledajte sledeće filmske inserte. Kako je prikazana mladost?

(npr. Vreme stoji, Crni Petar, Srećni Danijel, Ljubavi jedne plavuše, Pepeo i dijamanti)

Lista referenci:

Aczél, György, 1917-1991, Mađarska, političar u kulturi

Bacsó, Péter, 1928-2009, Mađarska, režiser

Barysas-Baras, Arturas, 1954-2005, Litvanija, filmski autor, rok pevač

Beyer, Frank, 1932-2006, Nemačka, režiser

Forman, Miloš, 1932-, Češka, režiser

Ganev, Hristo Kostadinov, 1924-, Bugarska, pisac

Havetta, Elo, 1938-1975, Slovačka, režiser

Gaigalas, Vidmantas, 1957.-, Litvanija, upravnik Udruženja litvanskih amaterskih filmskih autora

Jancsó, Miklós, 1921-2014, Mađarska, režiser

Kalik, Mihail, 1927-2017, Rusija, režiser

Kawalerovicz, Jerzy, 1922-2007, Poljska, režiser

Hruščov, Sergejević Nikita, 1894-1971, Rusija, političar

Kósa, Ferenc, 1937-, Mađarska, režiser

Lenin, Vladimir Ilič 1870-1924, Rusija, političar, revolucionar

Magyar, Dezső, 1938-, Rusija, režiser.

Maetzik, Kurt, Nemačka, 1911-2012, režiser

Makavejev, Dušan, 1932-, Srbija, režiser

Menzel, Jiří, 1938-, Češka, režiser

Mihle, Rudolf, 1937-2008, Češka, režiser

Nemec, Jan, 1936-2016, Češka, režiser

Passer, Ivan, 1933-, Češka, režiser

Pintilie, Lucian, 1933-, Rumunija, režiser

Polanski, Roman, 1933-, Poljska, režiser

Sára, Sándor, 1933-, Mađarska, režiser

Schorm, Evald, 1931-1988, Češka, režiser

Skolimowski, Jerzy, 1938-, Poljska, režiser

Stojanović, Lazar, 1944-2017, Srbija, režiser

Szabó, István, 1938-, Mađarska, režiser

Tito, Josip Broz, 1892-1980, Jugoslavija, politički vođa

Vihanová, Drahomíra, 1930-2017, Češka, režiser

Vogel, Frank, 1929-1999, Nemačka, režiser

Wajda, Andrzej, 1926-2016, Poljska, režiser

Zhelyakova, Binka Dimitrova, 1923-2011, Bugarska, režiser

Žilnik, Želimir 1946-, Srbija, režiser