COURAGE

povezivanje zbirki

by Barbara Hegedüs

Mogućnosti za delovanje pod socijalizmom

Građani su generalno ili naučili da žive u okvirima sistema ili su se rodili i odrasli unutar njega. Naučili su životne strategije koje su im pomagale da prežive u postojećim ograničenjima. Umesto da budu aktivni u javnosti, ljudi su se povlačili u privatnu sferu i prihvatali mogućnosti koje je obezbeđivao sistem. Kako bi mogli da zadovolje svoje potrebe, odricali su se određenih prava na slobodu, prihvatali pravila ćutanja i razgovarali o politici samo iza zatvorenih vrata. U drugim slučajevima, potpuno su odbijali da govore u javnosti, u skladu s drugom izrekom tog perioda: „I zidovi imaju uši.”

Ipak je bilo ljudi koji su razmišljali kritički, odbijali pravila i realnost vlasti i izražavali svoje poricanje u svakodnevnom životu ili unutar svojih zajednica. Obično to nije značilo ništa drugo do samostalan život i razmišljanje, odstupanje od zvaničnih ideologija ili stajanje uz nacionalne i seksualne identitete koje su socijalistički moral i pogledi na svet osuđivali. Ovo je povremeno išlo još dalje pa su ljudi rizikovali svoju ličnu slobodu ili čak i svoje živote da bi krijumčarili – na primer religiozne ili kulturne predmete – na Zapad ili u svoje zemlje. Svakodnevni heroj je zato bila široka kategorija – ova lekcija će dati nekoliko primera svakodnevnog otpora u socijalističkom periodu, bez pretenzija na to da bude opsežna.

Kultura krijumčarenja

Nikolaj Čaušesku, predsednik Rumunije (karpatski genije, kako je voleo da naziva sebe), stabilizovao je svoju monopolsku poziciju partijskog vođe i kao svoj primarni ekonomski cilj objavio potpunu otplatu rumunskih državnih dugova. Zato je zemlja bila blizu toga da doživi potpuni ekonomski bankrot, a životi građana su postali nepodnošljivi. Dok je atmosferu socijalističkih društava osamdesetih karakterisala opšta umerenost, Rumunija je ostala u potpunoj političkoj i kulturnoj izolaciji – ljudi su gladovali i smrzavali se, a o rumunskoj tajnoj policiji, poznatoj kao Sekuritatea, kolale su strašne vesti. Programi dva televizijska kanala konstantno su bili sve kraći nakon 1985, da bi se na kraju sveli na emitovanje propagandnog materijala po dva sata dnevno.

U toj političkoj klimi koja je gušila pojavila se nelegalna krijumčarska mreža. Program je vodio Toader Zamfir, koji je celu zemlju snabdevao video trakama, i ljudi su tajno odlazili u stanove zgrada u blokovima da gledaju popularne američke komedije, akcione i avanturističke filmove. Taj tajni kućni bioskop značio je slobodu za mnogo ljudi, a gledanje ovih filmova je samo po sebi predstavljalo čin opozicije, pošto su ljudi morali da uzmu u obzir mogućnosti racija Sekuritatea. Irina Margareta Nistor, koja je prevela i sinhronizovala oko 3.000 filmova, postala je popularan heroj, iako sve do 1989. niko nije znao kako je izgledala. U privatnoj kolekciji u njenoj kući nalazi se nekoliko svezaka koji sadrže naslove filmova koje je prevela i sinhronizovala, kao i oko 40 VHS kaseta. Danas je Nistor jedna od najpoznatijih filmskih kritičarki u Rumuniji.

U Čehoslovačkoj, zabranjenu književnost (verske knjige, disidentska izdanja) na Zapad su krijumčarili dobrovoljci, kolima ili peške, preko planina. Često ih je zaustavljala granična kontrola, a policija im je često pretila da će ih izbaciti iz škole ili s posla ako odbiju da odaju izvore krijumčarene robe. 12. decembra 1983. tri mlade osobe pokušale su da prokrijumčare verske knjige, slike i trake preko planina po ozbiljnoj mećavi, ali ih je uhvatila poljska granična policija. Budući da su odbili da priznaju bilo šta, bili su ispitivani, prebijeni i zaključani u samice. Pušteni su tek kada je došlo do međunarodnog neodobravanja – u njihovu odbranu stali su Ronald Regan i Jovan Pavle II. Priča tih mladih ljudi predstavljena je u dokumentarcu Tragovi u snegu (Slavomir Zrebni, 2015).

Nacionalni i potkulturni pokreti

Mađarski pravac koji je negovao tradicionalan narodni ples začet je 1972. godine i bio je ili tolerisan ili zabranjen oblik zabave, kao i jedinstvena mađarska tvorevina u socijalističkoj Mađarskoj. Tradicionalni dens haus pokret (Táncház) zasnovao je novu potkulturu koja je, uz bit muziku, filmske klubove i alternativne oblike zabave, postala tipičan oblik kulturnog otpora. Vlasti su od samog početka taj pokret stigmatizovale kao nacionalistički, iako su ga (delom) podržavale. Vlasti su dens haus pokret smatrale posebnim terenom za posmatranje i stalno ga izlagale racijama i sankcijama. Članovi pokreta, na primer pevačica Marta Šebešćen, nisu mogli da dobiju dozvolu da putuju u inostranstvo i uvek je bilo članova tajne policije na njihovim događajima; štaviše, tajna služba je za svoj cilj imala regrutovanje muzičara i igrača.

Estonska studentska građevinska brigada (ESBB), osnovana 1966. u Sovjetskom Savezu, zapošljavala je jeftinu radnu snagu i sastojala se od mladih Estonaca. Iako su među njenim ciljevima bili patriotizam i motivacija za političkom odgovornošću, ESBB je ubrzo postala baza za slobodno razmišljanje i ponašanje, pokušavajući da zadrži svoju autonomiju u odnosu na Komsomol. Članovi brigade su pokušavali da izbegnu direktnu opoziciju, a istovremeno su uživali određenu slobodu pod diktaturom – često su organizovali performanse van radnog vremena (njihov performans, Estonska stranka (Eesti Pidu), ostao je u dokumentaciji), pravili šale na račun vlasti, pisali pesme i oživljavali stare, zabranjene studentske tradicije. To je bilo moguće zato što su njihovi službenici dolazili iz njihovih krugova, a ne spolja. Organizacija je bila najpopularnija u prvoj polovini osamdesetih, dok je u drugoj polovini decenije počela da se osipa da bi 1993. bila zvanično i konačno rasturena.

LGBT je smatran javnim problemom i gorućom temom za raspravu u široj zajednici, a njegovo prihvatanje je variralo unutar socijalističkih društava. U Poljskoj je, iako nije spadala pod kazneno pravo, između 1985. i 1987. sprovedena takozvana „operacija Hijakint”  u okviru koje je komunistička tajna policija organizovala seriju hapšenja i ispitivanja. Ona su kasnije postala osnova za formiranje baze podataka o homoseksualcima i njihovoj mreži. U sklopu te akcije dokumentovano je oko 11.000 ljudi. U većini država – kao što su Mađarska, NDR ili Čehoslovačka – homoseksualizam je bio dekriminalizovan šezdesetih (u Rumuniji tek 1996.). Uprkos legalizaciji, biti homoseksualac smatralo se neprihvatljivom devijacijom pa je državna bezbednost redovno nadzirala mesta koja su posećivali homoseksualci, infiltrirajući svoje ljude među njih. U Mađarskoj je, na primer, postojao poseban odsek državne bezbednosti koji ih je pratio. Pripadnici LGBT zajednice bili su primorani da žive dupli život stalnog skrivanja i samoporicanja. Čak je i posećivanje gej klubova bio neustrašiv čin. Dokumentarac Topli momci, hladna diktatura (2015), u režiji Marije Takaš, je važan film na ovu temu. Prvi gej aktivista bio je Alajoš Romšauer, osnivač Udruženja Homeroš.

Pozicija i prihvatanje turske manjine u Bugarskoj promenili su se s komunističkim društvenim poretkom. Do sredine pedesetih država je obezbeđivala pravo na njihovo obrazovanje na maternjem jeziku, postojali su časopisi na turskom, a univerzitetski studij turskih studenata podržavane su kroz pozitivnu diskriminaciju. Kasnije su metode ideologije postale mnogo drastičnije. Vlasti su pokušavale da ograniče sve vrste nacionalnih pokreta i pokrenule složeni napad na crkve. Nakon nekoliko preseljavanja, talasa emigracije i ograničenja upotrebe jezika, država je započela otvorenu kampanju protiv turske etničke manjine u Bugarskoj. Agresivna asimilaciona politika podrazumevala je zabranjivanje verske prakse i načina oblačenja, zaustavljena je štampa, zabranjene su knjige, kao i upotreba maternjeg jezika na javnim mestima. Turska populacija je bila primorana da uzme bugarska imena, ponekad i nasilno. Ovi činovi su vodili masovnim protestima i sukobima između vlasti i turske etničke manjine. Sulejman Kazimov Sadetinov, koji je radio kao mašinski inženjer, odbio je kampanju nasilne promene imena, zbog čega je uhapšen i poslat u poseban radni logor u Belenu. Nakon godinu dana je pušten uslovno, a zatim 1989. deportovan iz zemlje, kao i mnogi drugi njegovi sugrađani. Sulejman je tajno fotografisan – što je verovatno jedina fotografija napravljena u radnom kampu Belene 1985-1986.

Vežbanja:

Pronađite Georga Muruziuka u Registru COURAGE. Napravite prezentaciju o njegovoj priči i napišite njegov blog iz vremena kada se penjao uz dimnjak fabrike.

Pismo iz Rumunije. Pokušajte da zamislite ličnost autora i napišite njegov/njen profil, njegovu/njenu biografiju, opišite njegovu/njenu sudbinu, njegovo/njeno porodično stablo. Spremite prezentaciju sa slikama, napišite izmišljeni intervju s autorom pisma, napravite fotografije njegovog/njenog svakodnevnog života itd.

Pogledajte film Čak Noris u borbi protiv komunizma. Koju vrstu filmova su ljudi uglavnom gledali, koje žanrove? Kako su ovi filmovi predstavljali Ameriku i Zapad?

Pokažite rendgenski snimak. Na šta vas podseća? Na koji način može da se koristi? Pogledajte rendgenski snimak kostiju.

Pogledajte film Rendgenizdat. Šta vam on govori o svakodnevnom životu u socijalizmu?

Pogledajte detalj iz filma Topli momci, hladna diktatura. Da li mislite da se situacija promenila od socijalističkih vremena? Kako mislite da ljudi vide pitanje slobode – oni koji su odrasli u Kadarovoj eri i mladi gej ljudi danas?

Napišite esej koji počinje ovom rečenicom: Šta ako bih morao da se krijem od društva zbog…

Koju vrstu nacionalnih i međunarodnih pokreta za gej prava znate? Potražite ih u Registru COURAGE.

Pronađite tajnu fotografiju Sulejmana u Registru COURAGE.

Tačno ili netačno? Pronađite odgovore u Registru COURAGE. Ako je izjava netačna, potražite tačno rešenje.

Kabare Travesti (Le Cabaret Travesti) funkcionisao je u Sovjetskom Savezu.

Homeros-Lambda je bila prva zvanična gej organizacija u Mađarskoj, registrovana 1987, a osnovali su je dr. Lajoš Romsauer i Peter Ambruš.

Umetnik koji je radio s porcelanom, Embija Kavus, bio je, kao i Sulejman, deportovan u prinudni radni logor u Belenu.