COURAGE

povezivanje zbirki

by György Mészáros

Uvod

U periodu socijalističkog realizma, književnost je bila značajna kao sredstvo za prenošenje režimske ideologije, ali i za kulturni otpor protiv nje. Književnost treba shvatiti u širokom smislu: poezija, romani, drame, ali takođe i tekstovi pesama, forumi i zajednice autora, događaji itd. U ovim tekstovima i „prostorima”, propaganda, zvanična ideologija, zvanična estetika (principi lepote) i poetika (teorija književnih oblika) bili su izraženi i sukobljeni s ideologijom, estetikom i poetikom opozicije.

Proučavanjem književnosti ovog perioda, mogli bismo bolje da razumemo istoriju. Ipak, glavni cilj ove lekcije nije da produbi istorijsko razumevanje socijalističkih režima, već razumevanje toga kako je ovaj splet kontrole, ideološkog uticaja, opozicije i otpora funkcionisao u književnosti ovog perioda. Lekcija se fokusira na estetiku tekstova, a ne na kontekst u kome su oni stvoreni i predstavljani. Ukratko, ovo je lekcija iz književnosti s istorijskom dimenzijom, a ne lekcija iz istorije s primerima iz književnosti. Iako se književnost sastoji od različitih žanrova, u ovoj lekciji ćemo se fokusirati na poetske tekstove.

Kontekst: svet književnosti u vreme državnog socijalizma

Pre nego što pogledamo neke primere estetike socijalističkog perioda, korisno je videti različite oblike svetske književnosti u ovom periodu. Glavni elementi konteksta književnog stvaralaštva sastojali su se od izdavačkih kuća, književnih časopisa, udruženja književnika, događaja i državnih ili partijskih kontrolnih institucija.

Izdavačke kuće su imale važnu ulogu zato što su štampale međunarodna dela, nove talentovane pisce i proslavljene stare pisce, te su tako imale istinski uticaj na ono što ljudi mogu da čitaju; sve to pod ideološkom kontrolom, naravno. Pored zvaničnih izdavačkih kuća, postojale su i andergraund kuće kao što je bila poljska NOWA.

Književni časopisi su bili važan prostor gde su mogli da se štampaju kratki romani, pesme i eseji, kao i mesto gde su mogle da se odvijaju diskusije i debate. Ova periodika je davala platformu za različite vrste književnih dela i kritika. Neki od njih su pomerali granice ideološke kontrole i bili zabranjeni u određenim periodima, na primer Književne novine u Jugoslaviji, Mozgó Világ i Tiszatáj u Mađarskoj.

Književne novine (Literary News) Krediti: Sanja Radovic

Udruženja književnika su predstavljala važne organizacije u kojima su bile zastupljene i tendencije ka konformizmu prema zvaničnim stavovima i ka opoziciji i kritičkim pogledima. Povremeno, čak i nakon aktivnog učešća u sovjetizaciji književnosti, mogla su da izgrade izvesnu internu autonomiju i čak se suprotstave nametnutim politikama u poststaljinističkom periodu (na primer Udruženje književnika Moldavije ili Udruženje književnika Litvanije). Osamdesetih su neka udruženja bila značajna mesta za rastuću kritiku i opoziciju protiv režima (na primer Udruženje književnika Mađarske s godišnjim kampom pisaca u Tokaju).

Događaji kao što su promocije knjiga, sastanci umetnika i kongresi pisaca bili su još jedna platforma za debate, scene i trendove književnog stvaralaštva u zemlji. U lekciji o verskoj opoziciji već je kao primer pomenuta Poljska umetnička nedelja kao događaj neslaganja i opozicije. Kongresi udruženja književnika bili su događaji s debatama, sukobljavanjem i kulturnom opozicijom. U toku Petog kongresa Udruženja književnika Litvanije 1970. godine, starija generacija pisaca kritikovala je mlađe kolege jer se njihov „modernistički” stil nije fokusirao na sadržaj kao što se očekivalo u socijalističkom realizmu (videti niže) pa su njihov stav nazivali „formalizmom”. S druge strane, pet godina ranije, 1965. godine, u toku Kongresa Udruženja književnika Moldavije, različite generacije su sklopile savez i kritikovale rusifikaciju moldavske kulture.

U svakoj zemlji je bilo institucija koje su kontrolisale književno stvaralaštvo. Takvi su bili, na primer, Ideološka komisija Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, Centralni komitet Komunističke partije Latvije ili u Mađarskoj istaknuti političar kulturnih poslova pod imenom Đerđ Acel (član Centralnog komiteta Partije), čije odluke su oblikovale kulturno-umetnički život u Kadarovoj eri (evo događaja o „Acelovoj eri”.)

Važno je primetiti da je nekoliko „nacionalnih” izdavačkih kuća postojalo i u zapadnim zemljama. Oni su štampali radove koji su bili (ili su mogli da budu) zabranjeni u zemljama porekla (tamizdat), a bilo je nekoliko pisaca koji su emigrirali i delovali književno u egzilu (na primer Milan Kundera, Ivan Blatni ili Danilo Kiš). Neki od tih autora su (ponovno) otkriveni nakon pada režima.

Konformizam

Nije uvek lako definisati šta prilagođavanje ideološkim stavovima znači u smislu književnosti. S jedne strane, eksplicitna kritika režima i njegove ideologije zasigurno nije bila dozvoljena, pa su tako kritički književni radovi ostajali neobjavljeni (na primer pesme Knutsa Skujenieksa koje je napisao u toku zatvoreništva) ili zabranjeni (na primer slučaj Tiszatája) i/ili distribuirani u samizdatu (na primer pesme Petka Ogojenskog). S druge strane, bilo je nekih očekivanja u smislu sadržaja i estetike kod Partije i zvaničnih „arhitekata” kulturnog života, ali ta očekivanja nisu uvek bila nametnuta, tako da je književnost kao umetnost i umetničko stvaralaštvo mogla da stekne određenu autonomiju i slobodu, posebno nakon staljinističkog perioda. Uz to, kao što ćemo videti u delovima o socijalističkom realizmu i opoziciji, granice konformizma i opozicije nisu uvek bile jasne.

Takođe je važno napomenuti da su se u različitim periodima državnog socijalizma mere kontrole razlikovale.

Propagandna književnost

Termin propaganda se obično koristi u negativnom smislu. Može se definisati kao način komunikacije s ciljem uticanja na društvo i prenošenje kojim se želi uticati na društvo i preneti određene poruke ili ideje, često na manipulativan način. Propagandna književnost se javlja kao pesme, drame, romani i druga književna dela koja imaju takav ideološki i manipulativni karakter. Ta vrsta književnosti je bila posebno prisutna u prvom (staljinističkom) periodu režima, ali tamo gde je kult ličnosti bio jak (kao u Čaušeskuovoj Rumuniji) ostala je važna čak i u poznom socijalizmu. Najekstremniji oblici propagandne književnosti obično su bili u formi hvalospeva. Slavili su uspehe Partije i Sovjetskog Saveza, i veličinu Vođe. Pedesetih godina su autori mogli da budu primorani da pišu propagandna dela, a čak i kad nisu bili direktno prisiljeni, osećali su kao da jesu. Na primer, Mađar Đula Ilješ koji je tajno napisao moćnu pesmu o tiraniji 1950. godine, doprineo je izdanju koje je slavilo mađarskog autoritarnog vođu za njegov šezdeseti rođendan 1952. godine. Udruženja književnika su dosta doprinela promociji propagandne književnosti u staljinističkom periodu (videti iznad).

Propagandna književnost često prenosi jednostavnu i lako razumljivu poruku. Dogmatska je i često prati unapred definisane obrasce.

Zbog svojih tekstova, pesme iz komunističkog perioda mogu se smatrati propagandnom književnošću. Poruka njihovih tekstova bila je naglašena snagom muzike. Neka od ovih dela su dostupna preko interneta, a u nekim zemljama su dostigla i neku vrstu popularnosti; izgleda da imaju određenu komedijsku vrednost pa ih mlađe generacije pevaju s izvesnom ironijom, dok ih se neki pripadnici starije generacije sećaju s nekom vrstom nostalgije. Njihov prijem je potpuno drugačiji sada nego što je bio u socijalističkom periodu.

Socijalistički realizam 

Socijalistički realizam je bio estetski stil koji su nametali režimi. Suprotstavljanje njemu u samizdat ili tamizdat izdanju značilo je suprotstavljanje autoritarnom sistemu (kao što je tamizdat izdanje Šta je socijalistički realizam? koje ispituje njegove osnovne pretpostavke). Ipak, socijalistički realizam nije bio prosta ideološka i dogmatska estetika, imao je brojne oblike i ne može se opisati kao skup nametnutih kriterijuma. Socijalistički realizam se prostirao i van granica socijalističkih zemalja, usvajali su ga i zapadni pisci (kao što je Luis Aragon ili u određenoj meri Pablo Neruda). Maksim Gorki, ruski pisac i jedan od najistaknutijih predstavnika sovjetskih socijalističkih realista, održao je govor u sklopu Kongresa Udruženja književnika 1934. godine na temu uloge književnosti u socijalizmu.

Prema tom kongresu, socijalistička književnost je trebala da bude:

• realistična: da predstavlja realnost kapitalizma i radničke klase, posebno tipične likove i scene iz svakodnevnog života
• proletarijatska: relevantna za radnike, povezana s njihovim životima
• ideološki posvećena: da služi ideologiji koja razotkriva kapitalističke (lažne) ideološke konstrukcije
• društveno aktivna/revolucionarna: da ima za svrhu unapređenje društvene promene
• politički posvećena: da podržava Partiju i njen napor u poražavanju kapitalizma.

To su samo neki od opštih pravaca koji su bili primenjivani na različite načine u skladu s različitim društveno-političkim situacijama. Kao što smo već videli, u toku staljinističkog perioda kontrola je bila stroža, a direktna propaganda važna i pored toga što su u to vreme objavljivana različita dela koja nisu bila u potpunosti u skladu s tim estetskim principima.

Drugi faktori su uticali na očekivanja u različitim zemljama u različita vremena, na primer, u nekim sovjetskim državama sovjetizacija je značila i rusifikaciju. Režim je imao različite stavove i prema nacionalnim tendencijama u različitim kontekstima. Ponekad se gurao internacionalizam, a u drugim kontekstima se priznavala i podržavala nacionalna književnost.

Neki od autora koje je režim podržavao ili tolerisao nisu pratili uputstva socijalističkog realizma, dok drugi, koji su ih pratili, ali i kritikovali režim, nisu uvek podržavani. Još jedna bitna ličnost bio je Hrvat Ivan Aralica koji je uprkos tome što je bio član partije i politička ličnost u jednom periodu kritikovao jugoslovenski režim, ukazujući na to kako je on kreirao dogmatsku svest kod marginalizovanih ljudi i kaka je ta dominacija iskorenila stare moralne kodekse, ne zamenivši ih novima. Kasnije je, uslovljen da napusti svoje zvanične položaje, svoj interes usmerio na odnos između vlasti i pojedinca.

U Mađarskoj, jedan od najpoznatijih autora bio je Đula Ilješ budući da je imao levičarske poglede i bio jedan od pisaca „iz naroda”. Još jedan mađarski pesnik, Ferenc Juhas, takođe sličnih realističnih i folklornih korena, postao je istaknuta figura mađarske književnosti. U socijalističkom periodu ponekad je uživao podršku i priznanje, ali je i napadan. Ti napadi su se posebno dešavali zato što se njegov stil radikalno promenio u toku pedesetih i što je u mađarsku književnost uveo nov mitski stil.

Jedan od najinteresantnijih primera u kojima su granice između opozicije i konformizma ostale mutne je Poema za odrasle Adama Važika, objavljena 1965. u zvaničnom časopisu Udruženja književnika Poljske. To je pesma socijalističkog realizma, ali je kritikovala staljinistički režim i postala čista disidentska pesma, posebno po načinu na koji je primljena (njena osuda unutar Partije i široka distribucija).

Pročitajte Poemu za odrasle Adama Važika i pokušajte da odgovorite na sledeća pitanja:

• Koje su odlike socijalističkog realizma u pesmi? Pokušajte da uporedite gore pomenute kriterijume i tekst.
• Kako je kritika izražena i naglašena u tekstu?

Poetika otpora i opozicije

U gorepomenutoj pesmi Adama Važika može se videti primer poetike opozicije. Ona koristi zvanični žanr socijalističkog realizma i njen sadržaj je u skladu s marksističkom ideologijom, ali ona kritikuje dati politički sistem. Ona je primer književne opozicije koja ostaje unutar okvira marksističke tradicije. Ipak, ni poetike otpora nisu bile jedinstvene. U ovom delu ćemo videti neke primera toga. Treba pomenuti i to da književni otpor nije bio samo stvar poetike. On je uticao na svakodnevni život ljudi, karijeru, zdravlje, a u nekim ekstremnim slučajevima je neke autore koštao života. (Kao u slučaju Gžegoža Pšemika koga je 1983. ubila poljska policija). Ali cilj ove lekcije je da tumači tekstove u svetlu i kontekstu istorijskih događaja, a ne istorijske događaje u svetlu tekstova. Zato ćemo u poslednjem delu ove lekcije videti neke estetske oblike opozicione književnosti, i ponudićemo dva konkretna teksta za interpretaciju.

Ana Bladiana, krediti: http://www.bloodaxebooks.com/ecs/category/ana-blandiana

Neki tekstovi predstavljaju konkretnu kritiku sistema, dok drugi slave ili odaju počast disidentskim herojima (na primer mađarski premijer Imre Nađ u toku revolucije 1956. godine, osuđen na smrt 1958.). Mađarski pesnik Gašpar Nađ (važna opoziciona ličnost u književnosti), objavio je pesmu protiv ograničavanja slobode štampe, kao i još jednu koja je bila jasan poziv na ponovno sahranjivanje Imrea Nađa. Obe pesme su bile cenzurisane.

Neki tekstovi su osuđivali dela oštre opresije režima, na primer knjiga Rumuna Paula Gome: Gerla o njegovom zatvoreništvu ili knjiga Virgila Jerunke: Pitešti koja predstavlja „prevaspitavanje” kroz torturu korišćenjem narativa bivših zatvorenika. Ta dela su štampana u nesocijalističkim zemljama.

Drugi testovi su ispitivali granice cenzure. Na primer dečja pesma Ane Bladijane koja priča o njenom mačku, Arpadžiku. Opisuje ga kao  superzvezdu „koju svi cene, pozdravljaju tradicionalno s hlebom i solju i velikom pompom gde god da ide, dok se svi oko njega potčinjavaju njegovim naređenjima.” Te scene su ljude podsećale na radne posete rumunskog diktatora Čaušeskua širom zemlje.

Neke pesme su mogle da izmaknu cenzuri pa su objavljene jer cenzori nisu razumeli jasnu opozicionu poruku teksta. To je bio slučaj s pesmom Gerharta Ortinaua: Ulična balada deset vrsta reči tradicionalne gramatike, napisanom na nemačkom. Njeno objavljivanje je bilo moguće i zbog izvesne liberalizacije i relativne autonomije kulturnih institucija u Rumuniji kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih. Pesma oslikava diktaturu kroz metafore i šale, apsurdnim izjavama kao što su „zamenica je uhapšena”, a izražava nekonformizam i kroz pravopis, izbegavajući uobičajeno pravilo korišćenja velikih slova za imenice u nemačkom.

Ni drugi tekstovi nisu bili tako direktni u svojoj kritici političkog režima. Koristili su suptilnije alegorije, metafore i figurativne izraze koji su sadržali disidentske poruke: takvi su tekstovi koji su ponuđeni na kraju ovog dela ili samizdat Petka Ogojskog u kome je kritika prikrivena u formi alegorijskih narodnih priča, šala, pesama i aforizama. U drugim slučajevima indirektnog otpora, izabrani i predstavljeni sadržaj bio je drugačiji od onog što je bilo očekivano prema uputstvima Partije (nacionalne vrednosti i dimenzije protiv internacionalizacije; naglašena lična sloboda itd.).

Ponekad se otpor izražavao kroz okolnosti pre nego kroz stvaranje književnosti. Tipičan primer je rad Knutsa Skujenieksa u toku njegovog zatočeništva u Gulagu. Ipak, kako je on rekao: to nije bila Gulag poezija već poezija nastala u Gulagu. U toku zatočeništva, već samo stvaranje književnosti moglo se smatrati formom otpora i opozicije.

Još jedan metod književnog otpora bilo je prevođenje strane književnosti koja je predstavljala drugačiju estetiku i donosila nov sadržaj lokalnom književnom svetu, obično ne u skladu sa zvaničnom politikom kulture. Interesantan primer za to je bivši predsednik Arpad Gonc koji je, pored drugih disidentskih aktivnosti, preveo brojne autore i tekstove, uključujući i Tolkinovog Gospodara prstenova.

Na kraju, jasna estetska opozicija takođe je bila prisutna u vreme državnog socijalizma. To je značilo kritikovanje socijalističkog realizma i isticanje druge vrste estetike ili, prosto, da kao autor sledite drugu poetiku. Što se tiče kritike socijalističkog realizma, već smo pomenuli članak Andreja Sinijavskog koji je odbijao ideju da književnost treba ne samo da učestvuje u društvenom aktivizmu, nego i da pokušava da definiše i transformiše realnost. Slična vrsta opozicije predstavljena je u Manifestu socijalističkog nadrealizma. Manifest zadržava elemente promene i društvene transformacije socijalističke estetike, ali ih povezuje s iracionalnom, veselom spontanošću. Treći pristup je pratio andergraund časopis „brulion” koji je osporavao i socijalistički režim i disidentsku potkulturu prihvatanjem postmodernizma (koji su karakterisali ispitivanje humanizma savremenosti putem fragmentacije, tekstualne igre, odbijanje očiglednih značenja, paradoksi, nepouzdani naratori, autorsko samonavođenje).

Jedna od Ogojskih Samizdat publikacija: Ogoiski, Petko (1981). Tritsvetie Trohi ot hlyab stihove i aforizmi [“Tricolor. Prezle. Pesme i aforizmi “] Sofia. Krediti: Anelia Kassabova

Edvard Kocbek: Mikrofon u zidu

Knuts Skujenieks: Maslačku koji cveta u novembru

Obe pesme imaju određene opozicione dimenzije na dosta drugačije načine. Pokušajte da ih identifikujete i protumačite.

Neke informacije i pitanja za tumačenje:

Edvard Kocbek: Mikrofon u zidu

Edvard Kocbek je bio hrišćanski socijalista koji se priključio Titovom partizanskom pokretu otpora. Zbog svoje zbirke Strah i hrabrost koja je sadržavala priče o moralnim dilemama partizanskog pokreta (nešto što se nije smelo ispitivati u Titovoj eri), 1952. je pao u političku nemilost. U toku narednih decenija prolazio je kroz cenzure i nadzor. Njegova situacija je ilustrovana u pesmi „Mikrofon u zidu”.

Obratite posebnu pažnju na slike tišine i (jak) glas u pesmi. Da li ste nekada imali slično iskustvo (ili čuli za neko slično iskustvo od drugih) kada ste vi ili neko drugi bili primorani da ćutite ili ste ćutali u znak otpora, ali ste želeli da kažete: „…dolazi moj čas, / ružim te i psujem, / jatače, varalico, trovaču…” i „jesam što sam”… Na koji način se to iskustvo razlikuje od onog opisanog u ovoj pesmi? Uzmite u obzir i istorijske okolnosti pesme. Šta je osveta u pesmi? U kom smislu pesma može da bude osveta (razmislite i o dugoročnoj prirodi i ponovnom tumačenju poetskih tekstova)?   

Knuts Skujenieks: Maslačku koji cveta u novembru

Kao što je pomenuto iznad, Knuts Skujenieks je pisao poeziju u Gulagu u toku svog zatvoreništva 1963-1969. Ovo je dosta drugačija vrsta opozicione književnosti. Pesma nije direktan protest kao prethodne dve. Kao što je napisao pesnik (citirano prema Registru): „Početni šok i protest su se postepeno pretvarali u borbu u zatvoru unutar mene samog”.

Kako metafora maslačka koji cveta izražava ovu unutrašnju borbu? Šta znači dom u ovoj situaciji zatvora? Koja je vrsta ličnog otpora i opozicije prikazana ovom slikom? Da li možete da je povežete sa nekim od svojih iskustava otpora? Kako je ova pesma mogla da bude opoziciona da je štampana u Litvaniji sedamdesetih godina? Kako bi (objavljeni tekst) bio drugačiji od otpora izraženog u pesmi pesnika?

Zadaci:

• Napišite (pojedinačno ili u grupi) parodiju na propagandnu poeziju.
• Potražite pisce u Registru o kojima ste učili u književnosti (u svojoj zemlji) i pogledajte u kom se kontekstu pominju. Kakav je bio njihov odnos prema režimu? Pripremite pisani ili usmeni rezime.
• Grupni projekat: pretražite časopise, udruženja i organizacije u Registru i u svom lokalnom kontekstu (iz datog perioda). Sakupite tekstove s tih platformi i pripremite kratku predstavu koja odgovara atmosferi ovog perioda i kontekstu tekstova.
• Napišite opozicionu poeziju ili kratke romane (pojedinačno ili zajedno): izaberite temu (to može biti nešto tekuće) koju biste želeli da kritikujete i stvorite nešto što izražava otpor ili opoziciju. Nakon što to pročitate, razgovarajte s drugima o tome kako bi to moglo da bude drugačije od opozicione književnosti koju ste proučavali. Probajte da pronađete trenutne primere „opozicione književnosti” i uradite isto. Probajte da identifikujete neke značajne karakteristike opozicione književnosti u socijalističkom periodu.

Dodatak: tekstovi

Adam Važik: Poema za odrasle

14.

Vikali su na rutinere.

Poučavali su rutinere.

Prosvećivali su rutinere.

Zastiđivali rutinere.

Pozivali su u pomoć književnost,

petogodišnju balavicu

koju još treba vaspitavati,

a koja treba da vaspitava.

— Je li rutiner neprijatelj?

Rutiner nije neprijatelj,

rutinera treba poučavati,

rutinera treba prosvećivati,

rutinera treba zastiđivati,

rutinera treba ubeđivati,

Treba ga vaspitavati.

Pretvoriše ljude u dadilje.

Slušao sam pametan referat:

„Bez dobro raspoređenih

ekonomskih stimulansa

nećemo postići tehnički napredak.”

To su reči marksista.

To je poznavanje stvarnih zakona,

kraj utopije.

Neće biti priča o rutinerima,

ali će biti priča o brigama pronalazača,

o nemirima što svakog uzbuđuju.

Evo gole pesme

pre nego što je obrasla

u brige, boje, zadah ove zemlje.

15.

Ima ljudi satrvenih radom,

ima ljudi u Novoj Huti

koji nikad nisu bili u teatru,

ima poljskih jabuka nedostupnih deci,

ima dece prezrene od prestupničkih lekara,

ima dečaka primoranih da lažu,

ima devojaka primoranih da lažu,

ima starica izbačenih iz kuće od muževa,

ima izmučenih što umiru od srčane kapi,

ima ljudi ocrnjenih, opljuvanih,

ima opljačkanih na ulicama,

od običnih bandita za koje se traže zakonske odredbe,

ima ljudi što čekaju na papir,

ima ih koji čekaju na pravdu,

ima ljudi što čekaju već dugo.

Protestujemo ovde na zemlji

zbog ljudi satrvenih radom,

zahtevamo ključeve što pasuju za vrata,

sobe sa prozorima,

zidove bez plesni,

mržnju prema papirima,

poštovanje skupog ljudskog vremena,

siguran povratak svome domu,

da se ne razlikuju reči od dela.

Protestujemo ovde na zemlji,

koju nismo dobili na kocki,

za koju je pao milion u borbi,

tražimo istinu, plodove slobode,

razum plameni,

razum vatreni,

zahtevamo svakodnevno,

zahtevamo kroz Partiju.

[Izvor: Savremena poljska poezija, Beograd: BIGZ, 1985.]

Edvard Kocbek

Mikrofon u zidu

Tako, sad smo sami,

sem nas dva nikog više nema.

A ipak te neću ostaviti,

nećeš se odmoriti ni smiriti,

tek sada počinje tvoj posao,

slušaćeš moje ćutanje,

moje ćutanje je rečitije,

u njemu si osuđen na ponor istine.

Sad prislušni kako dosad nisi,

zveri bez očiju i jezika,

zveri koja imaš samo uši.

Moj duh govori bez glasa,

nečujno vrišti i urla

od radosti što si tu

i što me slušaš, Velika Sumnjo

gladna otkrića.

Moje ćutanje otvara knjige

i opasne rukopise,

rečnike i proroke,

stare istine i zakone,

priče o vernosti i mukama

ne možeš počinuti,

gutati moraš, grozno proždireš,

sve se više gušiš,

uho ti je sve umornije

a ipak me ne možeš prekinuti

i ništa mi ne možeš odgovoriti,

dolazi moj čas,

ružim te i psujem,

jatače, varalico, trovaču,

skrnavitelju, robe, satano,

mašino, smrti, smrti,

proždireš svoju sramotu

i ne možeš prestati

ni odgovoriti mi

jer si neman,

jer samo uši imaš

i samo izdajnički trbuh

a nemaš ni jezika ni istine,

ne možeš mi reći: siledžijo,

ne možeš izgovoriti: milost, očaj,

ne možeš viknuti: prestani,

sav pucaš od ropskoga besa,

zdravo da si bogaljasto biće,

kažem ti, dobro je što si tu,

neizrecivo mi je drago

što si i noću i danju u zidu,

prokleti ude,

prezreno uho Velike Sumnje,

trbuhu neljudske snage,

što se danonoćno od nemoći trese,

sad si probudio moju moć,

moju jedinstvenu i nedeljivu moć,

ne mogu ti poturiti

ništa drugo do samoga sebe,

jesam što sam,

nemir i traganje,

otvorenost i bol,

istost i uvek istost,

vera, nada, ljubav,

tvoja velika protivsumnja,

jesam što sam,

ne možeš me podeliti

i stvoriti mi dvojnika,

nikada me nećeš uhvatiti

u laži ili računu,

nikada nećeš biti dželat moje savesti,

jednako ćeš proždirati moju radost,

tu i tamo moju tugu

što si mi neprijatelj,

moj jalovi bližnji,

tako potpuno stran i nečovečan

da se ne možeš otrgnuti s lanca

ni poludeti ni počiniti samoubistvo.

Sad vidim

da sam te umorio,

tvoj rep se umirio,

a ipak je to tek plan

moje osvete,

moja prava osveta je pesma,

nikada me nećeš otkriti i spoznati,

nijedna svetlost ne svetli ušima,

uši su zaživele s vetrom

i s prolaznošću

i s prolaznošću utihnuće,

a ja sam jezik-plamen,

vatra što je zaplamtela

i neće prestati da gori

i sažiže.

Prevod sa slovenačkog: Tatjana Detiček

Iz: Poruka (1969.)

[Izvor: http://jurodivi.blogspot.com/2014/12/edvard-kocbek.html]

Knuts Skujenieks:

To a Dandelion Blooming in November

If you know you must bloom

Don’t ask if the time has come

Don’t ask if the time has gone

If you know you must bloom

Heed the voice coursing in you

When sap disturbs your roots

When your greenness torments you

Heed the voice coursing in you

Lift up your yellow crown

Muddle plans and calendars

Muddle rules, muddle minds

Lift up your yellow crown

With you, we feel we are home

You bloomed unasked

You bloom unasking

With you, we feel we are home

[Izvor: Knuts Skujenieks: Seed in Snow. Lannan BOA Editions, 2016, na engleski prevela Bitite Vinklers]