COURAGE

povezivanje zbirki

by György Mészáros

Religija, crkve (zajednice) i režim

„Religija je opijum za narod.” Ovo je jedna od najcitiranijih rečenica Karla Marksa, ipak, ona se često citira nepotpuno i bez konteksta. Marks je želeo da analizira to kako religija funkcioniše kao ideologija koja pomaže u prihvatanju hijerarhijske strukture u društvu. Kasnije je ova filozofska analiza iskorišćena kao ideološko opravdanje za politiku socijalističkih režima protiv religije i crkvi. Istina je da je jedna od osnova ovih politika bila ateistička ideologija koja je videla religiju kao negativan faktor u građenju socijalističkog društva. Ali, s druge strane, ova politika je isto tako bila povezana sa veoma složenim istorijskim faktorima i društvenim prilikama, i nije bila vođena samo ideologijama. Neki od tih faktora su bili:

• uticaj Sovjetskog Saveza (praćenje politike protiv crkvi, ili u slučaju Rumunije, građenje dobrih odnosa s pravoslavnom crkvom);
• velik društveni i politički uticaj i znatna imovina pojedinih crkvi pre 1945. (zbog „socijalističke ekonomije” izgrađene na državnom vlasništvu država je nacionalizovala crkvenu imovinu);
• značaj uticaja na ideološki mentalni stav svakodnevnih ljudi (posebno radničke klase);
• potreba da se razvije nova kolaborativna elita itd.

Postojale su brojne strategije nošenja s religijom i crkvama u različitim periodima i u različitim lokalnim kontekstima. Nemoguće je dati pregled samo jednog modela iz čitavog regiona za čitav period. Na primer, u Rumuniji su posle 1947. komunistička partija i država smatrale Rumunsku pravoslavnu crkvu saveznikom koji bi mogao da pomogne u održavanju dobrih odnosa sa Sovjetskim Savezom kroz veze između Rumunske crkve i Ruske pravoslavne crkve. Ovaj odnos je zbog svog velikog uticaja bio koristan i u širenju komunističke ideologije.

Na Katoličku crkvu se, s druge strane, u Rumuniji i drugde, gledalo kao na političku ruku Vatikana i ona je bila izložena ozbiljnim progonima. Različite strategije su postojale zbog različitih struktura koje su karakterisale različite zajednice. Katolička crkva je imala svoj centar van zemlje i Papa se smatrao jednim od najznačajnijih neprijatelja režima, dok su određeni katolički verski redovi (jezuiti, franjevci, salezijanci itd.) takođe imali svoje centre u Rimu ili u drugim zapadnim zemljama, zbog čega su imali potencijal „opasnog stranog (zapadnog) uticaja”. Interesantno je videti kako su različiti drugi faktori bili u vezi s verskim pitanjima. Kolekcija Hrvatske službe državne bezbednosti o verskim zajednicama pominje izazivanje etničke mržnje kao „neprijateljsku aktivnost” crkve. Iako je ovo iskrivljen opis onoga što se zaista dešavalo u crkvama, tačno je da su etničke i religiozne razlike često bile povezane. Slučaj turske manjine u Bugarskoj predstavlja ne samo primer ove veze, već pokazuje i kako se politika režima prema nekim grupama ponekad u potpunosti menjala kroz vreme.

Uprkos različitim pristupima, postoje neke tipične strategije režima i neke tipične strategije (načini nošenja sa situacijama) religioznih zajednica. Ove druge su deo šire istorije i kulturne opozicije u kojima su verske zajednice imale važnu ulogu u svim zemljama. Cilj ove lekcije da je da pomogne u razumevanju nekih tipičnih strategija socijalističkog režima prema religiji i verskim zajednicama i da prouči različite oblike kulturne opozicije u ovim zajednicama.

Kontrola i ograničenja

U svakoj od zemalja uključenih u projekat postojala je jaka strategija režima kako bi se kontrolisale različite verske zajednice i ograničile njihove aktivnosti. Većina crkvenog imanja i institucija bila je nacionalizovana, obrazovne aktivnosti su bile ograničene, crkvena štampa je bila pod nadzorom, a vrlo često je pod kontrolom bila i crkvena hijerarhija. Režim je predstavio ograničavanje moći verskih organizacija u državnim pitanjima (obrazovanje, vlasništvo nad velikim institucijama) kao projekat modernizacije koji je razdvojio državu i crkvu. U realnosti, država i partija su imale toliko kontrole nad verskim zajednicama i dozvoljavale tako malo autonomije da je, umesto predloženog razdvajanja, država prosto kontrolisala verske organizacije.

Sloboda pojedinaca da praktikuju svoju religiju takođe je bila ograničena. Jedna od tipičnih restriktivnih politika bilo je zabranjivanje pojedinih zajednica. Grkokatolička crkva u Rumuniji bila je nasilno pripojena Rumunskoj pravoslavnoj crkvi (videti priču o Kornei Doini) Katoličkim religioznim redovima (kao što su jezuiti, franjevci, salezijanci), zajednicama monaha i monahinja, bilo je zabranjeno da postoje i rade u Čehoslovačkoj i u Sovjetskom Savezu. Manje crkve ili pokreti (koji su se često smatrali sektama) takođe su bili ilegalne zajednice (na primer: grupa Univerzalnog belog bratstva u Bugarskoj). U Mađarskoj su mogli da ostanu samo tri muška reda (benediktinci, franjevci i pijaristi) i jedna ženska zajednica (Školske sestre), svaki sa po dve verske škole.

U drugim zemljana, kao što su Poljska ili države Jugoslavije, verskim redovima je bilo dozvoljeno da rade, ali s određenim ograničenjima (na primer, nisu mogli da imaju svoje škole). Službe državne bezbednosti su često držale pod nadzorom i kontrolisale verske grupe, i arhivirale njihove „opasne” aktivnosti. Primer takve aktivnosti može se pronaći u Hrvatskoj (kolekcija Službe državne bezbednosti) i ovde. Interesantni primeri iz Mađarske u vezi s tajnim praćenjem „sekte” (hrišćanske zajednice) mogu se naći ovde i ovde. Mađarska državna bezbednost je regrutovala i špijune među verskim vođama i stvarala atmosferu straha u kojoj niko nije mogao da zna da li drugi član ili vođa zajednice podnosi izveštaje o njihovim razgovorima ili aktivnostima. Kasnije su u nekim zemljama razvijeni drugi, manje restriktivni mehanizmi kontrole, posebno u periodu konsolidacije. S izborom Jovana XXIII, Vatikan je promenio svoju politiku i pokušao da sarađuje sa socijalističkim zemljama; ta nova tendencija se zvala Ostpolitik Vatikana. Jedan od primera ove konsolidacije je Komisija za verska pitanja Skupštine opštine Vinkovci, koja je pratila aktivnosti verskih zajednica i kasnije poticala dijalog između crkve i države.

Bilo kako bilo, važno je napomenuti da je u drugim zemljama (posebno u Sovjetskom Savezu) represivna kontrola ostala jaka, čak i u toku ovog perioda. Nekim denominacijama je odbijeno pravo na postojanje i bile su primorane da se pripoje drugim zajednicama (kao što su gore pomenuta Grkokatolička crkva u Rumuniji ili pentakostalci, koji su morali da se pripoje baptistima u Latviji itd.) ili su one prosto bili tretirane kao ilegalne sekte.

U nekoliko zemalja, država je kontrolisala i imenovanje i rad katoličkih biskupa. U Mađarskoj, pored svakog biskupa postojao je i državni funkcioner koga je postavljala Državna kancelarija crkvenih poslova, koji je kontrolisao njegove aktivnosti. Oni su u katoličkom žargonu bili poznati kao „brkati biskupi” (katolički sveštenici u to vreme obično nisu nosili brkove, pa je ovaj izraz ukazivao na to da je državni funkcioner bio svetovni čovek koji je vodio dijecezu kao biskup).

Pored toga što su kontrolisale crkve, država i partija su sprovodile antireligioznu propagandu, prikazujući crkve, crkvene vođe i religiozna verovanja u negativnom svetlu, često kao da ugnjetavaju ili oštećuju ljude. Primeri antireligiozne sovjetske propagande mogu se pronaći ovde.

Progon

Kontrola i progon išli su ruku pod ruku, iako nije uvek lako odrediti granicu između njih. Progonom se smatraju smrtne kazne, ubijanja, deportacije, presude i mučenja verskih vođa ili istaknutih članova zajednice. Neki od mehanizama kontrole pomenuti u prethodnom poglavlju bili su praćeni i čistim progonom, kao što je nasilno pripajanje Grkokatoličke crkve u Transilvaniji Rumunskoj pravoslavnoj crkvi ili zabranjivanje verskih redova u Čehoslovačkoj i Mađarskoj zajedno sa deportacijama, preseljavanjima i suđenjima. Verski vođe su često osuđivani na nameštenim suđenjima, od kojih je najpoznatije suđenje Jožefu Mindsentiju u Mađarskoj. Mindsentije je bio jak i beskompromisan protivnik komunističkog režima i postao je simbol otpora za velik broj verskih zajednica.

Otvoreni progon je u većini zemalja bio izraženiji na početku tj. tokom pedesetih godina. Ovaj dokument, na primer, daje pregled verskih zvaničnika osuđenih u Hrvatskoj od 1944. do 1951. Sveštenici i drugi vođe verskih zajednica su zatvarani, mučeni, deportovani ili napadani na ulici, gde je jedan od primera bio slovenački nadbiskup Anton Vovk, koga su komunistički aktivisti zapalili 1952. godine. Ipak, progon je ostao jak, posebno u zemljama Sovjetskog Saveza, a egzekucije, ubijanja i osuđivanja nastavili su da se dešavaju čak i u periodu poznog socijalizma. Ježi Popijeluško je, na primer, ubijen 1984. godine.

Koegzistencija i kolaboracija

Uprkos restrikcijama i pretnjama eliminacijom, verske zajednice su opstale pod socijalističkim režimima. Pored otpora i opozicije (videti sledeći deo lekcije), zajednice su uspele da nađu načine da prežive, koegzistiraju ili čak sarađuju sa sistemom. Čak i u teškim uslovima bilo je pokušaja da se nađu načini koegzistencije, kako pokazuje pismo (iz 1959.) litvanskog sveštenika, oca Alijulisa.

Otac Aliulis Vaclovas

Strategije koegzistencije su bile:

• sprovođenje posla postojećih institucija i organizacija (crkvi, škola, teoloških fakulteta, prihvaćenih crkvenih organizacija i odbora),
• čuvanje sećanja: arhiviranje (Arhiva Saksonske crkve i Emilijan Sioran u Rumuniji),
• legalna (dozvoljena) štampa i objavljivačke aktivnosti,
• građenje novih crkvenih objekata i restauracija starih kao što je Crna crkva u Sibinju.

Crna kula i crna crkva u Brasovu: panoramski pogled sa brda Varthe, 193. krediti: https://orasulmemorabil.ro/biserica-neagra-4)

Druga pomenuta kolekcija omogućava uvid u dugu i interesantnu priču kroz koju mogu da se prate različite strategije socijalističkog režima: ograničenja, kontrola, tolerancija i kolaboracija. Ova priča predstavlja i jedan od retkih slučajeva kada je socijalistički režim dozvolio lokalnoj nacionalnoj manjini da prati svoju inicijativu, kao i da bude predstavnik veza između religije i etničke grupe.

Neki verski vođe i predstavnici gledali su i dalje od samog preživljavanja i koegzistencije pa su sarađivali s režimom (državnim vlastima, komunističkom partijom). U nekoliko zemalja (Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina), na primer, formirani su pokreti katoličkih sveštenika koji su služili kao osnova za građenje lokalne nacionalne crkve odane režimu, a u opoziciji s Vatikanom, pa često i s biskupima. Ti pokreti su činili šaroliku grupu; bilo je tu sveštenika koji su bili entuzijastični povodom određenih komunističkih ideja, ili su bili u kontaktu s partijom u toku Drugog svetskog rata; drugi su bili primorani da uđu u pokret ucenom ili mučenjem; bilo je nekih koji su se priključili jer su bili u sukobu sa svojim biskupom; i na kraju je bilo onih koji su bili ubeđeni da kroz ovaj kompromis mogu da održe izvesnu autonomiju i imaju više prilika za crkvene aktivnosti.

Još jedan metod kolaboracije bio je da se postane tajni agent službi državne bezbednosti unutar crkve. Godinama kasnije, za nekoliko crkvenih vođa je otkriveno da su bili tajni agenti. Iako je važno napomenuti da mađarsko sveštenstvo nije bilo jako prisutno među doušnicima državne bezbednosti, brojke navedene u Registru su zapanjujuće: prema Arhivi Mađarske državne bezbednosti, ukupno 1.799 špijuna je bilo uključeno u crkveni život, a „sedamdesetih se više od 60 posto Mađarske episkopije sastojalo od doušnika, dok su barem 80 posto nadbiskupa koji su izabrani nakon 1969. bili špijuni”. Silard Keresteš, koji je bio biskup grkokatoličke dijeceze od 1988. do 2007, pre toga je bio agent.

Ova saznanja su ugrozila ozbiljne razgovore u crkvi i društvu oko toga kako se nositi s prošlošću podeljenih verskih zajednica u toku socijalističkog režima. Oni koji su bili proganjani i oni koji su doprineli progonu bili su članovi iste zajednice. Neki su se opirali pokušajima za kolaboracijom. Aurel Sioran je, na primer, odbio da sarađuje sa Sekuritateom, uprkos činjenici da mu je država dozvolila da poseti svog brata u Parizu.

Opozicija i otpor

Kardinal Jozsef Mindszenti, nadbiskup Eztergoma

U vreme progona i strogih ograničenja, mnoge verske zajednice i vođe nastavili su svoj rad u ilegali. Tajni način života je postao standard za velik broj zajednica, pri čemu je jedan od primera bila zabranjena omladinska kalvinistička kongregacija u mađarskom Pasaretu.

Fotografija od Reverend Jerzy Popiełuszko od Erazma Ciołeka

Monasi i monahinje su obavljali molitve, sastanke i okupljanja među sobom ili s drugim vernicima (uključujući i mlade, s kojima im je bilo zabranjeno da rade) u tajnosti. Postojale su tajne mreže s tajno izabranim vođama, verskim samizdatom i različitim aktivnostima (na primer spiritualna povlačenja koja su bila kamuflirana kao izleti u planine). Ove mreže su često imale veze sa stranim zemljama i zajednicama, i za uzvrat su dobijale pomoć. Moguće je da je bilo pokušaja da se komunicira sa „zapadnim svetom” (i crkvama), ali to nije bilo lako zbog stroge granične kontrole. Lutka Doine Kornee, pomoću koje je disident u inostranstvo prokrijumčario tekstove koji opisuju uslove grkokatoličke zajednice u Rumuniji, jedan je od primera kreativnog rešavanja ovog problema.

Lutka Doine Cornea u Sighetu muzeju. Izvor: UB kolekcija kurzivnih fotografija, Autor: Cristina Petrescu

Doina Cornea. Krediti: http://epochtimes-romania.com/news/doina-cornea-intotdeauna-vine-o-generatie-care-spala-pacatele-generatiei-anterioare—63704

Nastavili su da postoje i rade i drugi tipovi tajnih zajednica, kao što su ranije pomenuta ezoterična grupa Univerzalno belo bratstvo ili turska manjina u Bugarskoj (koja se borila za ljudska i verska prava).

Nastajale su i nove zajednice. U Mađarskoj su to bili tajni manastir cistercitskih monahinja koji su osnovali Odon Lenard i Agneš Timar  i Bokor bazična zajednica koju je osnovao i vodio pijarista Giorgi Bulanji. Drugopomenuti su imali veliku i značajnu zajednicu koja je predstavljala alternativni oblik praktikovanja katolicizma unutar okvira malih bazičnih zajednica. Ta zajednica je takođe bila u opoziciji sa lokalnom katoličkom hijerarhijom i Svetom stolicom.

György Bulányi u 1968, te godine kada je napisao svoje veliko delo pod naslovom ‘Traži Božju zemlju!’ [Search God’s Country!] /Keressétek az Isten Országát! – KIO.

Mnogi disidenti koji su nastavili svoj tajni rad ili su bili vođe tih zajednica doživeli su godine u zatvoru, preseljenja ili čak egzekucije. Odon Lenard, suosnivač cistercitskog manastira u Kišmarošu, bio je sveštenik koji je u zatvoru proveo najviše vremena u zemlji. Prepiska s njegovim bratom pokazuje njegov duhovni otpor u toku godina u zatvoru.

Opozicija je često dobijala ohrabrenja i pomoć iz inostranstva. Sveštenstvo u emigraciji i neke organizacije probale su da politički utiču na verske grupe i promovišu verska prava u tim zemljama. Ipak, ove intervencije nisu uvek dobro primane među članovima zajednice u socijalističkim zemljama, kao što pokazuje primer organizacije Akcija svetla. Njihove akcije iz inostranstva za zajednice u Latviji kritikovali su neki vernici i sveštenstvo iz straha da bi vlasti mogle da iskoriste ove pokušaje da ih progone i primene jaču kontrolu.

Život Arona Martona, rimokatoličkog nadbiskupa u Rumuniji, pokazuje drugačije oblike progona, ograničenja i koegzistencije. On je stavljen u kućni pritvor 1956. i nije bio oslobođen sve do 1967. Strpljivo je nastavio svoj posao u toku različitih perioda i postao simbol otpora u Rumuniji, gde je njegov lik prevazišao verske i etničke barijere.

U poznom socijalizmu, lakša forma opozicije pojavila se u obliku lokalnih katoličkih zajednica/pokreta, kao što je Katolički harizmatični ili pokret Fokolara. Sveštenstvo i nadbiskupi obično nisu na ove zajednice gledali neprijateljski (kao što je to bio slučaj sa bazičnim zajednicama), i pored toga što su ostali relativno nezavisni od crkvene hijerarhije. Ove zajednice su sa svojim autonomnim organizacijama predstavljale kontrakulturne prostore u periodu poznog socijalizma. Mađarska kolekcija Ištvana Kamaraša pruža bogate uvide u život tih pokreta i sociokulturni i crkveni kontekst osamdesetih godina u zemlji.

Čest metod kulturne opozicije bile su tajno napravljene i distribuirane verske publikacije. Dobre primere verskog samizdata predstavljaju kolekcija slovačkog samizdata i katolička štampa u Litvaniji. Zbog kvaliteta publikacija, verski samizdat je privlačio pažnju ne samo religioznog sveta, već i inteligencije. Na primer, u novinama Rūpintojėlis (Zamišljeni Isus) katoličke opozicione mreže objavljen je članak o književnom razvoju u sovjetskoj Litvaniji.

Postoji još nekoliko inicijativa koje pokazuju kako je disidentska inteligencija pronalazila veze s religioznom opozicijom u različitim kontekstima. U Litvaniji je otac Stanislovas stvorio prostor koji je privukao mnogo ljudi iz inteligencije. Njegov rad na restauraciji zajedno s njegovom filozofskom kulturom stvorio je neku vrstu alternativne realnosti.

Otac Stanislovas

Taj indirektan način opozicije (vezan ne samo za verski otpor) imao je i druge oblike – kao što su slučaj rada oca Stanislovasa – i aktivnosti vezane za (versku) umetnost (kao što su Poljske nedelje hrišćanske kulture i umetničkog sveštenstva) – koji su mogle da obezbede alternativne kontrakulturne prostore autonomije, slobode i opozicije u manje strogim godinama režima.

Verski događaji su u principu često pružali priliku za indirektno izražavanje otpora prema sistemu. Susret omladine u mađarskom Nađmarošu je tipičan primer. Bio je isključivo religioznog karaktera, bez direktnih političkih dimenzija, ali je prenosio drugačiju poruku od one koju je propagirala partija i predstavljao alternativno iskustvo omladinskog pokreta naspram komunističkog omladinskog pokreta.

Zadaci:

• Pogledajte rezultate pretrage za izraz „verski aktivizam” u Registru i probajte da nađete primere različitih strategija predstavljenih u lekciji: opozicija i otpor (tajni sastanci, tajne zajednice, verski samizdat, mučeništvo, komunikacija sa svetom van granica, organizacija zajednica i pokreta); „meka” opozicija (religiozni pravci koji nisu u direktnoj opoziciji, umetničke aktivnosti, arhiviranje i dokumentovanje); potčinjavanje i kolaboracija (svešteničke organizacije u prijateljskom odnosu sa režimom, špijuniranje u verskim zajednicama, praćenje direktiva države po pitanju verskih stvari); „meka” kolaboracija i koegzistencija (komunikacija sa državom i partijom, dijalog).

Ponekad aktivnosti mogu da se kategorizuju kao različite strategije.

• Probajte da pronađete primere verskih publikacija i samizdata iz vaše zemlje u Registru. Napravite kratku prezentaciju o različitim publikacijama, probajte da nađete druge izvore (van Registra) i u prezentaciji koristite ono što ste već naučili u lekciji o samizdatu.
• Pogledajte priču od Crnoj crkvi u Registru i napravite kreativnu vizuelnu predstavu različitih strategija koje postoje u priči, i s aspekta režima i s aspekta zajednice.
• Sakupite različita mišljenja o verskim grupama u svom kontekstu (porodica, prijatelji, poznanici) i uz pomoć nastavnika identifikujte različite stavove prema religiji (na primer: odbijanje, poštovanje za dobrotvorne aktivnosti, poštovanje prema različitim gledištima, jaka pripadnost jednog grupi, jako poštovanje prema samo jednoj od verskih grupa naspram drugih, indiferentnost, posmatranje religije i/ili religioznih aktivnosti kao štetnih za društvo itd.) i njihov odnos prema verskoj slobodi i stavove u vezi s poštovanjem verskog pluralizma. Probajte da identifikujete razlike i sličnosti između ovih stavova i stavova (interpretacija) režima prema religiji i verskim grupama.
• Izaberite neke tipične likove predstavljene u lekciji (progonjeni monah, kolaborator, mučenik, verski vođa koji želi koegzistenciju itd.) i uz nastavnikovu pomoć u igranju uloga kreirajte zamišljeni razgovor između likova. Pripremite se za diskusiju s argumentima o prednostima, manama i moralnim problemima različitih strategija, gde likovi treba da zastupaju ove argumente u diskusiji koju vodi moderator.
• Grupni projekat: sakupite informacije u svom lokalnom kontekstu o verskim zajednicama, interesantne priče iz socijalističkog perioda (koristeći analizu dokumenata, intervjue, pretragu literature itd.) i spremite memorijal o verskoj opoziciji. Memorijali mogu da imaju različite oblike: umetnički rad, proslava, javno predavanje ili okrugli sto koji organizuju đaci, mala izložba, kratka drama itd. U memorijal treba na neki način uključiti informacije koje ste dobili u toku procesa.
• Pogledajte ovu kolekciju i pronađite predstave/primere različitih strategija predstavljenih u lekciji (vidite iznad).

Ideje za H5P zadatke:

• uparivanje zemalja (regiona) na karti s odgovarajućim religijama
• uparivanje slika s imenima i zemljama (Mindsenti, Alijuis, Bulanji, Popijeluško…)
• pronađite kartu žarišta s pitanjima (verski redovi koji nisu mogli da deluju: Čehoslovačka, 8 katoličkih škola: Mađarska, kolaboracija s pravoslavnom crkvom i uključivanje grkokatoličke zajednice: Rumunija itd.)
• obeležite reči (u tekstu Registra đak treba da označi imena denominacija)
• lični kviz: koji tip osobe biste izabrali i u kojoj vrsti strategije verskih zajednica biste učestvovali
• stavite glavne događaje pomenute u tekstu na vremensku liniju
• popunite kartu sveta važnim tekstovima iz lekcije