Branka Prpa je rođena 1953. godine u Splitu, u Jugoslaviji (današnjoj Hrvatskoj). U Beograd je došla 1985. da studira na Filozofskom fakultetu. Doktorsku disertaciju na temu „Jugoslаvijа kаo modernа držаvа u viđenjimа srpskih intelektuаlаcа 1918-1929 godine" odbranila je na istom fakultetu 1996. godine. Kao istoričar, bila je zaposlena na Institutu za noviju istoriju Srbije sve do 2002, kada je postala direktor Istorijskog arhiva u Beogradu. Na ovoj poziciji je ostala dva manadata, sve do 2010. Posle toga, Prpa se vratila na Institut.

Oblast istraživanja Branke Prpe pokriva celu istoriju 20. veka, intelektualnu istoriju Srbije i istoriju idejа vezаnih zа jugoslovensku držаvu.

Posle pada režima Slobodana Miloševića, Branka Prpa je dobila poziv od Zorana Đinđića, demokratskog premijera Republike Srbije da preuzme vođenje Istorijskog arhiva Beograda. U intervjuu za COURAGE, ona se priseća da se dvoumila, s obzirom da je do tada radila samo kao istraživačica i da nikada  ranije nije vodila neku javnu instituciju. Đinđić je pak insistirao, tvrdeći  da nova demokratska država mora da obnovi institucije, i da intelektualci moraju da uzmu ulogu u tome. Konačno, Prpa se složila i preuzela je rukovođenje Arhivom 2002. godine. Priseća se kako je Arhiv tada imao vrlo rudimentarnu digitalnu infrastrukturu, što je bila posledica sankcija tokom ratova.

Po savetima Britanskog nacionalnog arhiva, Prpa je reformisala Istorijski arhiv, i učinila je sve finansijske izveštaje i administrativna pitanja javno dostupnim na sajtu te institucije. Zahvaljujući njoj, danas postoje digitalni katalog i statistika korisnika. Transparentnost u administrativnim, a posebno finanskijskim pitanjima, nije još uvek bila popularna u postsocijalističkim javnim institucijama. Ipak, Prpa nije napustila njen put, uprkos otporima.

«Ceo moj koncept je bio da kulturu vratim u istoriju. Znate, kultura nekako izmiče istoričarima i istoriografiji. A pošto sam ja od početka bila istoričar drugog tipa, odnoso ja sam bila istoričar koji je pripadao socijalnom konceptu istorijom, odnoso društvenom istorijom, odnosno totalnoj istoriji. Meni je kultura bila strašno važna.»

Prpa je inicirala i mikrofilmovanje fonda posvećenog uprava Beograda od 1837 do 1841, kako bi sačuvala dokumenta. Na ovaj način, nastala je publikacija o svakodnevnom životu Beograda u šest tomova.

Iz Prpinog ličnog iskustva kao istraživača koji je proučavao intelektualce, ona je znala koje su teškoće postojale u pristupu privatnoj zaostavštini istaknutih lica, posebno posle promene režima.

« I smatrala sam da će veliki broj ljudi da ode, koje su strašno značajni za istoriju druge polovine 20-og veka i koje su obeležili društveni, politički i kulturni život Beograda, Srbije i Jugoslavije. A da od toga nećemo imati nikakve dokumente, odnosno da ćemo imati indirektna dokumenta o njihovoj delatnosti. A ne njihova autentična dokumenta, ideje zbog čega su obeležili kraj 20-og veka. »

Tako je Prpa započela inicijativu prikupljanja ovih zaostavština, tražeći  od svojih savremenika da zaveštaju svoju zaostavštinu Arhivu. Intelektualci poput sociologa Nebojše Popova i istoričara Ivana Žurića su bili među onima koji su prihvatili njen poziv. Takođe, tu su se našli i izuzetni umetnici poput balerine Jelene Šantić, koja je bila jedna od najvažnjih osoba angažovanih u antiratnim aktivnostima 1990-ih, zatim grupa simbolista ali i Jovan Ćirilov, čuveni teatrolog, koji je imao veliki uticaj na jugoslovensku avangardnu pozorišnu scenu.

Pripa nije samo skupljala ove materijale, ona je takođe inisicirala publikacije, izložbe i javne događaje koji su se bazirali na njima. Od zaostavštine svetski priznatog plesača Milorada Miškovia na primer, Arhiv je upriličio retrospektivnu izložbu i izdao je knjigu.

Arhiv je na taj način postao, kako Prpa kaže «jedno od najvažnijih kulturnih toponima u Beogradu. Sa izložbama, sa promocijama sa svim tim stvarima. Dakle arhiv nije bio samo mesto gde su dolazili istražicači nego gde se i odvio kulturni život Beograda.»

Njen sukob sa vlastima počeo je kada je krenula rehabilitacija srpskih nacionalista iz vremena Drugog svetskog rata i kada je politika revizionizma postala deo mejnstrima u Srbiji. Prpa je odlučila da se suprotstavi talasu revizije, znajući da ulazi u političku debatu ali i da ostaje na terenu istorije. Kada su srpski političari, podržani od jedne grupe istoričara, počeli da predstavljaju srpske nacionaliste iz vremena Dr. sv. rata kao borce za slobodu, po strani je ostavljena njihova kolaboracija sa nacistima. Prpa kaže : «Istorijski arhiv Beograda je jedna od retkih arhivskih ustanova u Evropi koji ima kompletne dokumente Gestapoa, i koja ima kompletne dokumente koncentracionog logora Banjica sa 24 hiljada logoraša.»

Banjica je bila najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji između 1941. i 1944. godine. Pod upravom Gestapoa i srpske policije, u logoru su ubijani politički protivnici, posebno komunisti, Jevreji i Romi. «Ja sam odlučila da objavim sve knjige, osam knjiga Banjičkog logora. […] I to sam objavila i onda sam otišla iz arhiva. To je najmanje što mi možemo da uradimo prema svim tim silnim žrtvama. Najmlađe dete koje je tu ubijeno bilo je staro svega nekoliko mjeseci. Najstarija osoba koja je ubijena je bila skoro sto godina. I to su stvari koje, eto ja sam to uradila uključujući i hronologije moderne srpske države prvi put od 1804-2004.» U jednom momentu, Prpi je postalo jasno da neće uspeti da dobije javno finansiranje za objavljivanje dokumenta o Banjičkom logoru. Ipak, uspela je da objavi osam tomova dokumenta uz pomoć privatnog finansiranja svoga muža. Izložba bazirana na ovim edicijama organizovana je 2017. godine.

U intervjuu za COURAGE, Prpa podseća da je «jugoslavenski prostor bez obzira na politčki monizam dakle jednopartijski sistem, vrlo brzo, već pedesetih godina dvadesetog veka, krenuo u kulturni pluralizam. Tako da se može reći da je do kraja 80-tih godina, ne samo Srbija i taj prostor, nego i Jugoslavija, bila poprilično slobodan na planu kulture.»

Ipak, Prpa opisiuje i ambivalentan odnos koji je postojao prema kulturi. «Bilo je i represije. Na primer, knjige Nebojše Popova su zabranjivane. Bilo je među njima i hapšenja, ali ne sa nekim teškim posledicima. […] Na čelo ključnih kulturnih institucija se postavljaju ljudi koje su ime u kulturi. A ne moraju uopšte imati partijsku pripadnost. Ja recimo nikad nisam bila član Saveza komunista. […] Ja sam recimo odbijala da uđem u partiju kao što vidite i ništa mi nije falilo. Bilo je pitanje ipak izbora. Jeste, malo bi te gledali krivo, ali si mogao da kažeš neću.»

Na pitanje kako razume termin «kulturna opozicija», Prpa kaže : «Pa znate, celokupna evropska kultura je proizašla iz kritike nje same. Ako išta karakterizira oblast kulture to je neprestana problematizacija. Znači bez te problematizacije ti u suštini ne bih imao kulturu. Sa samom sobom. I sa svetom. Dialogika je njena ključna osobina. Zato jeste to najstvaralačkija oblast ljudskog društva. I sad kad Vi kažete opozicija u odnosu na koga?  U odnosu na sve. I svih, i sebe samu. I to je ono u čemu je u suštini nukleus ideja progresa.»

Prpa objašnjava odnos između kulture i politike : «Politici, čak i da je najdemokratskija na svetu, ta vrsta kulturne dialogike baš nije draga. Jer politika u suštini kao društvena oblast počiva na stereotipima. A upravo su stereotipi ono što kultura razara. Tako da sama metodologija te dve različite društvene oblasti je u koliziji. Politika je stereotip, brate moj.»

Osvrćući se na COURAGE istraživanje kulture u doba socijalizma, Prpa kaže: «Ali daj da vidimo kako kultura funkcioniše, da li ti je potrebna hrabrost u demokratiji? Crni talas je zabranjen u Francuskoj, kao i u Jugoslaviji na filmu. A Francuska demokratska država, a Jugoslavije komunistička država, jel tako? I kako to onda demokratska država takođe zabranjuje crni talas? I nema više, nestao je, jel tako ili nije? Pa hajde da vidimo, da kompariramo to. Šta je to što je iritantno toliko kod kulture u bilo kojem političkom sistemu? I koje su granice slobode koje se kulturi dozvoljavaju u demokratiji. I to je limitiran prostor. Nije prostor slobode. Nego je prostor limita. E sad pojedinci koji pređu te limite, oni su sami pod kapom nebeskom i to je to.»

Finansiranje projekata poput COURAGE, takođe počiva na stereotipima formiranim u sferi politike. Suprotstavljajući se tome, Prpa drži da je «problem kulture u tome što je ona univerzalna. Ona nije lokalna. Ona nije nacionalna. Ona je univerzalna. I teži ka metafizici. Jer mi sad radimo stereotipiju¸koja je deo hladnoratovskog sistema, gde moramo da pokažemo kako je u zemljama Istočne evrope kultura bila ubijana, zatirana, kako je to bilo, odmah vidiš ‘Arhipelag gulag’  i ostale stvari. A kako je u zapadnoj demokratiji ono sve cvjetalo, sve fantastično, prostor slobode, i tako dalje i tako bliže. Samo što je Martin Luter King mrtav. U najdemokratskoj državi na svetu.»

Prpa takođe, upozorava o upotrebi termina «disident» u jugoslovenskom kontekstu. Ona drži da su, na prvom mestu, disidenti u Jugoslaviji bili levičari. Na drugom mestu, posledice po disidente su bile drugačije. Tako da upoređivanje takvih antisistemskih gledišta izmešu Istočne Evrope i Jugoslavije nije prihvatljivo, jer postoji razlika između toga da li «gubiš život samo što si pesnik ili je najviše što može da ti se desi jeste da ti zabrane knjigu.»