COURAGE

povezivanje zbirki

Prvu samostalnu izložbu Miće Popovića održana je 1950. godine u Umetničkom paviljonu u Beogradu. U predgovoru izložbe on će objasniti stavove i načela svoje umetnosti. Tekst predgovora kataloga predstavljao je prvi javni odklon od ideologije socijalistčkog realizma kao dominantne struje u umetnosti toga doba. Za njega “opšta ljudska topla osećanja za prirodu, za ljubav, nisu nikakav protivnik socijalizmu i ne znače omalovažavanje njegovih problema. Naprotiv za jedno vreme organizovane borbe za čoveka, tek treba da budu vrlo tipični i humanist i toplina”. 

Fotografije koje je Tomislav Peternek snimio u junu 1968. godine predstavljene su iste godine u Domu omladine Beograda. Tadašnji upravnik Nikola Marković organizovao je izložbu „vrućih fotografija“, a kako bi izbegli cenzuru i zabranu održavanja izložbe, dogovoreno je da niko ne govori na otvaranju i da se ne govori mnogo o izložbi pre samog otvaranja. Fotografije su postavljene na panoe i bile su prekrivene zaštitnim papirom. Poznata glumica Snežana Nikšić otkrivala je pojedinačno svaku fotografiju. Na ovaj simboličan način javnosti je prvi put prikazano šta se to dešavalo u toku sedam burnih dana u Beogradu. Fotografije koje je Peternek tada izradio imaju izuzetnu dokumetarnu i istorijsku vrednost. Ova izložba je rekonstruisana u junu 2018. godine u Domu omladine Beograda, 50 godina posle studentskih protesta u Beogradu.

Sa ovom izložbom prvi put je sveobuhvatno sagledana, obrađena i istorizovana Nova umetička praksa sedamdesetih godina 20. veka. Iako izložba još nije imala jasnu vremensku distancu za sagledavanje novih pojava ona je još jedan pokazatelj da je institucija MSU spremna da prezentuje nove i radikalnije struje u umetnosti. Izložba je trebala da doprinese boljem razumevanju jedne veoma složene pojave u umetnosti sedamdesetih godina. Na izložbi je bila zastupljena i neformalna grupa šestoro umetnika. Analizu njihovog delovanja dala je kustoskinja MSU Jadranka Vinterhalter.

Izložba je predstavila prvi radikalni zaokret od tendencije umerenog modernističke prezentacije dela ka novoj konceptualnoj formi izlaganja. Na izložbi su učestvovali različiti umetnici među kojima i predstavnici grupe šestoro umetnika. Umetnici su pozvani da izlože izabrane objekte koji za njih imaju neko lično značenje. (Zoran Popović je izložio radio, šah i album sa fotografijama; Marina Abramović „Oblak I“, „Oblak II“ i naočare; Neša Paripović držač za pepeljaru i polaroid istih dimenzija i paralelopiped; Era Milivojević krojačke dezene i Raša Todosijević devojku Marinelu, plavu natkasnu sa flašom stolicu za maleckog Kaldera...) Na ovaj način umetnici su kroz prezentaciju najrazličitijih predmeta koji za njih imaju određeno značenje preispitali status netipičnohg umetničkog objekta i napravili otklon od klasičnog umetničkog predmeta koga su izučavali na Akademiji a prezentovali kroz klasičnu skulpturu ili štafelajsko slikarstvo.

Konrtoverzni broj „Vidika” (br. 152) izašao je na jesen 1971. i odmah je zabranjen od strane partijskih cenzorskih organa. Problem sa ovim brojem Vidika, koji se u literaturi naziva i tzv. „nacistički” ležao je u tome što je cela tema broja bila posvećena politici, pravu, štampi i kulturi Trećem Rajhu (R. Vučetić, Monopol na istinu, str. 354). Ideja Lazara Stojanovića, koji je osmislio ovaj vid provokacije, bila je da se kroz svojevrsnu satiru prikažu sličnosti između totalitarnih režima. Način na koji su iskorišćene fotografije, poštanske marke i drugi propagandi materijali iz vremena nacističke Nemačke, sugerisao je na sličnosti propagadnih praksi korišćenih u dva različita državna i politička sistema. Pažljivo odabran materijal bio je tu da naglasi istovrednost obrazaca koji se koriste u manipulaciji masama i načinu na koji se stvaraju politički i drugi kultovi. „Gebelskovska propaganda – pokušavajući da ga predstavi kao omiljenog- recimo, praktikovala da Hitlera prikazuje kako miluje decu, otvara fabrike, sedi zagledan u svetlu budućnost, kako šeta psa... Na naslovnoj strani tog broja Vidika imali ste uveličanu poštansku marku sa Hitlerovim profilom; u Jugoslaviji smo u upotrebi imali istu, samo sa drugim likom. Te fotografije sam, pažljivo ih birajući tako da aluzija bude jasna, upoređivao sa sličnim iz svoje zemlje”. ("Lazar Stojanović - Intervju - Peščanik." Peščanik. Accessed May 3, 2017. http://pescanik.net/lazar-stojanovic-intervju/)

S obzirom da je čitav broj obilovao nacističkim simbolima, osnovu za zabranu broja nije bilo teško pronaći, a Lazar Stojanović, kao glavni urednik ovog broja, je priveden, ali je sud odustao od krivičnog gonjenja. U prvi mah, bila je izrečena privremena zabrana rasturanja pred Okružnim javnim tužilaštvom u Beogradu, da bi nešto kasnije Vrhovni sud Srbije doneo odluku o trajnoj zabrani i zapleni ovog broja. Sudska zabrana ovog broja ostala je na snazi praktično do danas s obzirom da je ovaj broj i dalje nedostupan istraživačima. (S. Popović, Poslednja instanca, str. 136).

Neki od brojeva koji su bili ranije zabranjeni su br. 121-122 koji je govorio o događajima iz juna 1968, zatim br 142-143/ 1970 zbog tekstova o studentskim nemirima i teksta „Idemo li ka preporodu staljinizma“.