Lazar Stojanović bio je režiser, novinar, intelektualac, antiratni aktivista i jedan od najistaknutijih disidenata iz vremena socijalističke Jugoslavije, zbog čega je proveo nekoliko godina u zatvoru. Po zanimanju je bio filmski režiser i diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1971), a pre dramskih umetnosti studirao je i na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je apsolvirao psihologiju. Politički aktivan postao je početkom 1960-ih, a od 1966. je bio član komunističke partije sve do 1972. kada je izbačen. Svoj partijski angažman objašnjava interesovanjem za politiku i činjenicom da je većina omladine iz njegovog okruženja tada bila u članstvu partije,  verujući da je to jedan od načina na koji društvo može da se menja. Bio je aktivan u jugoslovenskom studentskom pokretu i bio je jedan od vođa organizacionog odbora na Akademiji tokom protesta 1968. Za ‘68-aški studentski pokret autor kaže da je pokrenuo čitav niz i danas aktuelnih pitanja poput političkih, seksualnih i rodnih prava i sloboda i da je to njegova najveća vrednost. U tom periodu, autor je aktivan u studentskim listovima „Student“ i „Vidici“ gde je bio jedan od urednika tokom narednih godina (1968-1971). Prvu kontroverzu izazvao je kao urednik „Studenta“ kada je u rubrici „Biće bolje“ objavio tekst pod nazivom „Pismo mladim goranima: Napred u pošumljavanje Otoka“, što je bila satirična kritika političkog logora Goli Otok. Znatno veći skandal izazvao je 1971. kao urednik u „Vidicima“ kada je jedan broj tematski uredio i posvetio politici, pravu i štampi u Trećem rajhu, a na naslovnu starnu je stavio poštansku marku sa likom Adolfa Hitlera, koja je neodoljivo podsećala na sličnu marku sa likom Josipa Broza.  Ideja je bila da se napravi poređenje i ukaže na sličnosti između dva kulta ličnosti u nacističkoj Nemačkoj i socijalističkoj Jugoslaviji, kao i sličnosti u propagandnom delovanju dva sistema. Ovaj broj Vidika je odmah zabranjen i zaplenjen, Lazar Stojanović je priveden, ali mu na kraju ipak nije suđeno.

     Krajem 1960-ih, Stojanović se posvetio studijama režije i prvi film koji je tokom studija napravio bio je kritika komunističkog režima. Reč je o filmu „Zdrav podmladak“, u kome se ismevaju SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) i radne akcije. Ovaj film je posle autorovog kasnijeg hapšenja zaplenjen i od tada do danas je ostao izgubljen. Njegov drugi film, ujedno diplomski rad na Akademiji, „Plastični Isus“,  snimljen je 1971, i iako nikada nije javno prikazan, proizveo je velike kontroverze u jednom specifičnom političkom momentu, u vreme početka obračuna sa neposlušnima u republičkim partijskim rukovodstvima i oštrom političkom zaokretu ka smanjenju umetničkih sloboda.  Suđenje autoru i filmu “Platični Isus” iskorišćeno je kao primer za ostale umetnike, a autor je u zatvoru proveo pune tri godine, od 1972. do 1975. Autor je optužen i osuđen za krivično delo “neprijateljske propagande”. U presudi (14. jun 1973) je pisalo da je autor “zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u zemlji”, da je dao “izopačenu sliku društveno-političkih zbivanja”, da je obezvredio socijalističku revoluciju, njene borce i njen samoupravni socijalistički sistem, kao i da je uvredio lik predsednika Josipa Broza Tita, “najistaknutijeg predstavnika Revolucije i izgradnje socijalističkih društvenih odnosa”. Posle izdržane kazne od tri godine strogog zatvora, Stojanović je pušten na slobodu. Pod međunarodnim pritiskom, njemu i nekolicini drugih progonjenih umetnika i intelektualaca socijalističke Jugoslavije vraćen je pasoš 1978. godine, što Stojanović koristi da napusti zemlju. Nekoliko narednih godina je proveo u  Londonu, Avganistanu, Indiji, i Iraku, sa kraćim boravcima u Beogradu.

     Međutim, pre odlaska iz zemlje, od 1976. učestvovao je u osmišljavanju „Otvorenog univerziteta“ (zajedno sa Ilijom Mojkovićem, Vojom Stojanovićem i Vladom Mijanovićem) specifične forme intelektualnog opozicionog delovanja, koje je podrazumevalo okupljanje u stanovima i razgovore na razne teme, po ugledu na slične koncepte u Češkoj i Poljskoj. Pored političkih, tu su se vodile i rasprave iz istorije, filozofije i prirodnih nauka. „Otvoreni univerzitet“ funkcionisao je sve dok ga posle nekoliko godina nije rasturila policija, a kroz čitav koncept prošlo je 750 ljudi. Kraj „Otvorenog univerziteta“ bio je upad policije u stan Dragomira Olujića Oluje 1984, kada je uhapšen i Lazar Stojanović, međutim pušten je posle par dana bez optužbe. Država je povela proces protiv šestorice (Miodraga Milića, Pavluška Imširovića, Dragomira Olujića, Gordana Jovanovića, Milana Nikolića i Vlade Mijanovića), ali je posle odbijanja svedoka da svedoče i pritiska javnosti, došlo do povlačenja optužbe.

    Posle povratka u Jugoslaviju, u drugoj polovini 1980-ih, Stojanović je radio kao pozorišni reditelj, zatim kao novinar u listu Vreme, gde je bio jedan od osnivača, a od početka 1990-ih je radio kao antiratni novinar na Radio Brodu, te kao freelancer za Radio France Internacionale. Devedesetih je počeo njegov  antiratni angažman i tada definitivno napušta zemlju i prelazi da živi u New York, USA. U Americi se bavio prevodilačkim poslom, a radio je i kao gostujući predavač na više američkih univerziteta, da bi krajem 1990-ih radio u misiji OEBS-a i UN pri Kosovu. U tom periodu, snimio je i nekoliko dokumentarnih filmova, Srpska epika iz 1993. godine, Približno Srbi (1997) o položaju Roma, Uspon i pad generala Mladića (2005) i Život i priključenje Radovana Karadžića (2005), Škorpioni-Spomenar, o zločinima srpskih paravojnih formacija (2007). Od 2011. živi i radi u Beogradu.

      O svom disidentskom angažmanu autor kaže da je bio permanentan. I posle izlaska iz zatvora nastavio je da bude društveno-politički aktivan, ali posle izbacivanja iz partije, nije više bio član nekog pokreta ili zvanične organizacije. Za disidentski pokret kaže da se sastojao od pojedinaca koji su bili u prijateljskim vezama i kontaktima i koji su delili isti politički pogled na svet. Nisu bili u struktuiranoj i organizovanoj opoziciji, ali su održavali kontakte i delili kritičke stavove prema socijalističkom režimu. Stojanović smatra da je u doba socijalizma postojalo najviše 200 osoba koje su se aktivno na bilo koji način bavile kritikom društveno-političkog uređenja i koje možemo smatrati disidentima i kulturnom opozicijom u pravom smislu te reči. Stav autora prema represiji je da ona „samo pokazujе stvarne granice građanskih sloboda, naročito slobode mišljenja i izražavanja”. Autor smatra da se granice slobode moraju uvek iznova ispitivati i pomerati i svoj život i rad je posvetio upravo tome. Stojanović kaže - „Hrabrost je mentalni stav, a ne karakterna crta. Ne podrazumeva ni obrazovanje ni nadarenost. Ne čini je ni testosteron, nego uverenja, odluke. S njom se ne rađa, naučite je ili ne. Izaberete je ili ona izabere vas. Naravno da su autori hrabri, kad god odluče da jesu. Na svakome je da odluči za sebe.” Stojanović veruje da je izučavanje disidentskog pokreta izuzeteno važno za razumevanje perioda socijalizma ali i u velikoj meri za shvatanje današnjeg vremena. Izučavanje kulture otpora smatra esencijalnim, posebno za nove i mlade generacije i poručuje -„Utopija predstavlja jedini čvrst most, jedini čvrst put koji vas od prošlosti vodi u nekakvu budućnost, jer ako ne promišljate utopiju vi nemate nikavu sliku o budućnosti." Lazar Stojanović umro je 4.03.2017 g. u Beogradu.