Danilo Kiš je bio jugoslovenski pisac mađarsko-jevrejsko-srpsko-crnogorskog porekla. Rođen je 1935. u Subotici (Jugoslavija). Studirao je i diplomirao na katedri za Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1958. godine. Odmah po završetku studija, 1959 godine odlazi iz Jugoslavije u Francusku, gde je nekoliko godina radio kao lektor i prevodilac. Tada nastaju njegovi romani „Mansarda“ i „Psalam 44“. Ubrzo potom, objavljuje autobiografsku trilogiju koju započinje romanom „Bašta, pepeo”, zatim slede „Rani jadi” i na kraju završava romanom „Peščanik”, za koji dobija NIN-ovu, najprestižniju jugoslovensku književnu, nagradu (1972). Na taj način je zaokružio seriju romana u kojima se bavi porodicom i detinjstvom, što je tema koja je značajno obeležila Kišovo stvaralaštvo.
Njegov otac, Eduard Kiš, slučajno je preživeo masakr Jevreja koji se odirgao u Novom Sadu 1942. Kiš je kasnije opisao ovaj masakr kao „početak njegovog svesnog života“. (Tompson, 2013, 82). Kišova porodica je posle uspela da se preseli u jugo-zapadnu Mađarsku, ali je Kišov otac 1944 ipak deportovan u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Posle završetka Drugog svetskog rata, Kišova majka se preselila na Cetinje (Crna Gora) gde je Danilo završio srednju školu 1954. Zbog mađarsko-jevrejsko-srpsko-crnogorskog porodičnog nasleđa, Kiš je za sebe govorio da je „etnografska retkost”. Ta specifičnost, uticala je u značjanoj meri na njegov pogled na svet što se reflektovalo i na njegovu književnost.
Kiš je veći deo svog života provodio na relaciji Jugoslavija-Francuska. Tokom jednog boravka u Francuskoj, Kiš piše i svoj najznačajniji roman, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, ujedno i roman koji će piscu prirediti najveće probleme. Skandal koji je pratio Kiša narednih godina potresao je i jugoslovensku književnu scenu, a suštinski je obeležio dalju Kišovu sudbinu i stvaralaštvo. Roman je izašao 1976. godine, a autor je odmah optužen za plagijat. Kiš o tome kaže - „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Kiš, 2012, 270)
Kiš dolazi u nelagodnu situaciju da mora da brani svoj umetnički i moralni integritet, što čini objavljivanjem polemičke knjige „Čas anatomije” (1978). U ovoj knjizi on odgovara na sve napade na njega u prethodne dve godine. Međutim, to će samo izazvati nove kontroverze jer je objavljivanje „Časa anatomije” bio povod za suđenje za klevetu (više kod masterpiece). U ovoj knjizi Kiš je branio lično i književno dostojanstvo, koje je bilo pod udarom.
„...ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Kiš, 2012, 207)
Kiš je oslobođen optužbi, ali ipak, razočaran i neshvaćen, odlazi u dobrovoljno izgnanstvo u Pariz, kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Kiš,Gorki talog iskustva, 161). Kiš definitivno napušta Jugoslaviju 1979. i od tada do kraja života živeće u Francuskoj gde će predavato srpskohrvatski jezik i raditi kao lektor. U tom periodu, piše romane Noć i magla“, „Homo poeticus“, „Enciklopedija mrtvih“. U to vreme, dobija i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“ (1986).U međuvremenu je izabran za dopisnog člana SANU (1988).
Pred kraj života, učestvuje u jednom važnom televizijskom projektu i snima dokumentaru seriju „Goli život”, zapravo seriju razgovora sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz Goli otok (radni logor za političke zatvorenike u vreme Jugoslavije) Ta tema je još uvek bila tabuizirana u jugoslovenskom društvu. Kiš ovim serijalom otvara pitanje jugoslovenskih logora i na taj način pravi poređenje između različitih totalitarnih koncepata. Na taj način on zaokružuje bavljenje temom logora, koji su predstavljali važno polje istraživanja u njegovoj književnosti. Logor, za koji je govorio da je jedan od kao izuma koji su obeležili XX vek, Kiš tumači i analizira transnacionalno. Pred sam kraj života, američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize 1989 godine. Danilo Kiš umro je 1989 u Parizu, a po sopstvenoj želji sahranjen je u Beogradu.
Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika. Sredinom 1980-ih, Kiš se smatrao ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu. Milan Kundera smatrao je Kiša za "velikog i nevidljivog", pisca koji je pretvorio Staljinov teror, borbu sa nacizmom i Holokaust, u veliku poeziju (M. Tompson, Izvod iz knjige rođenih, priča o Danilu Kišu, 2013).