Srđan Hofman rođen je u Glini, današnjoj Hrvatskoj, 1944. godine. Osnovne i magistarske studije kompozicije završio je na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1968, odnosno 1972. godine u klasi profesora Stanojla Rajačića. Neposredno po završetku studija je boravio na kraćim usavršavanjima u Darmštatu, Štutgartu i Kelnu. Od 1974. godine je zaposlen na Muzičkoj akademiji (danas Fakultet muzičkih umetnosti) u Beogradu, na Odseku za kompoziciju.

Ova kolekcija pruža nam uvid u perspektivu klasične muzike za vreme komunizma. Tako Srđan Hofman navodi da sebe iz sedamdesetih i osamdesetih godina ne pamti kao „kulturnu opoziciju“, jer tih godina, po njegovom mišljenju, „nije u Beogradu postojao neki dominantni ‘narativ soc-realizma‘, niti ‘važeće teze‘ koje bi se odnosile na propisivanje stvaralačkih poetika, postupaka, sadržaja… a koje bi se odnosile na muzičko stvaralaštvo”. Sam Hofman pravi razliku između umetnosti poput književnosti, filma, pozorišta i likovnog stvaralaštva za koje su postojale “određene granice koje su se odnosile na nepoželjnu (pa i zabranjivanu) tematiku, muzika, kao nesemantička umetnost, nije njima bila obuhvaćena“.

Situacija u ozbiljnoj muzici mora se, s druge strane, posmatrati kroz perspektivu ograničenog prostora koji ova grana umetnost zauzima u društvu, te, shodno tome, srazmerno malog tržišta u kom deluje. Hofman naglašava da se glavni sukob odvijao između “snažne grupe ‘tradicionalnih‘, konzervativnih” kompozitora i “avangardnih kompozitora”. Obe grupe su se  borile za veću društvenu pažnju, što je ujedno značilo i veću materijalnu podršku. Svojevrsna nezainteresovanost režima za ovaj domen umetnosti ogleda se u činjenici da ni konzervativni, odnosno tradicionalni kompozitori, ni avangardni kompozitori nisu imali neku jasnu, ideološki unapred uslovljenu, podršku vlasti.

Hofman je uticaj politike na umetničko tržište opisao kao delovanje kojim se uspostavlja sistem vrednosti u kome opisao kao ono „što se preferira, što prolazi sigurno“, dok s druge strane, ostaje ono što je skrajnuto sa muzičke scene. On navodi da se kao glavno merilo uvek uzimao kvalitet, ali da je pitanje „da li se kvalitet tako sigurno može prepoznati“, te da je s te strane bitno ono što je blisko određenoj kulturnoj politici.

Hofman opisuje Muzičku akademiju kao jednu od proprišta te borbe. Akademija je, naime, bila prilično konzervativna kada su studije kompozicije bile u pitanju, i praktikovala je akademizam u nastavnom planu i programu i načinu rada. Pod akademizmom se pre svega podrazumeva učenje i podražavanje tehnika prethodnih muzičkih epoha, uz manjak informacija o savremenim pristupima muzici i novim kompoziciono-tehničkim rešenjima. Hofman naglašava da je kao student istupao protiv akademizma, iako danas smatra da je akademizam bio već u fazi odumiranja kada je on počeo svoje studije, te da je ta vrsta striktnosti „olabavila“, te da su generacije neposredno pre njegove imale drugačiju situaciju. Svoju poziciju objašnjava kao studenta koji je bunio protiv zastarelog podučavanja i  komponovanja ozbiljne muzike: „Dakle, ja se jesam, kao student, bunio protiv tih aspekata ili elemenata, kad kazem konzervativizma, mislim akademizma, u nastavnom planu i programu kompozicije i da kazem, načinu rada“.

Ipak, Hofman iz današnje perspektive uviđa značaj klasičnog pristupa studijama kompozicije i kaže: „Međutim, danas kad gledam na to vreme onda mi se čini da je to i bilo korisno. S tim što mislim da je bilo korisno i to što sam se ja i protiv toga bunio, što nisam baš pristajao da je to baš sve sto bih trebalo da znam. Čak sam, negde na kraju studija, de facto pristao da se malo vratim unazad u tom svom radu, da popunim ono što su mozda bile praznine u mom obrazovanju, a nastale su zbog toga što sam imao otpor prema tako shvaćenom akademizmu. S tim što sam ja to smatrao kao privremeno, kao deo školskog sistema na koji treba da pristanem, i na koji je dobro da pristanem, ali nisam mislio da je to ono čime ja želim da se bavim, što sam, čini mi se, posle i pokazao kroz svoj rad. Ja ne bih rekao da sam bio izrazito avangardan i bundzija, ali takođe, kad gledam unazad, čini mi se da sam bio više nego drugi, drugačiji. Pokušavao sam da radim ono što je mene zanimalo, a što je bilo aktuelno u tom trenutku u muzici“.

Početkom 1980ih, Srđan Hofman je savladao tehnologiju stvaranja elektronske muzike u Elektronskom studiju Trećeg programa Radio Beograda, koji su 1972. godine osnovali Vladan Radovanović i Pol Pinjon. Na njegovu inicijativu i zalaganje, 1985. godine otvoren je studio za elektronsku muziku na Fakultetu muzičke umetnosti.

U tom kontekstu, autor smatra da je imao podršku, kako kaže „manjih grupa ljudi koji su mnogo učinili za savremenu muziku“, u koje ubraja i Redakciju Trećeg programa Radio Beograda. „Naravno, oni su imali malu publiku, bili su mala stanica i sa te strane ja bih mogao da kažem, eto, nije bilo nikakve podrške. Ali za mene je to bilo važno i ja tvrdim da jesam imao podršku“.

Opus Srđana Hofmana sačinjavaju brojna orkestarska, vokalno-instrumentalna, kamerna, solistička i horska dela za koja je dobio brojne nagrade. Njegova dela izvođena su na vodećim domaćim i inostranim festivalima, ka što su Muzički bienale u Zagrebu, Svetski dani muzike u Nemačkoj i Švedskoj, Festivalu elektronske muzike u Finskoj, Festivalu elektroakustičke muzike u Francuskoj, itd. Njegova dela smatraju se plodom postmoderne u muzičkoj umetnosti, dok je Hofman, pritom, i jedan od prvih kompozitora sa prostora bivše Jugoslavije koji je uveo elektronsku muziku u zabran ozbiljne muzike i prvi u Jugoslaviji koji je uključio elektronsku muziku u akademske studije kompozicije.

Danas Srđan Hofman deluje kao kompozitor, profesor kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti i višemedijske umetnosti na Univerzitetu umetnosti. Takođe se bavi i teoretski problemima u savremenoj muzici, te objavljuje svoje radove u stručnim časopisima, dok je autor i knjige „Osobenosti elektronske muzike“. Između 1989. i 1998. godine bio je dekan Fakulteta muzičke umetnosti, a od 2006. do 2009. i prorektor Univerziteta umernosti. Obavljao je i dužnost ambasadora Srbije u Južnoafričkoj republici između 2002. i 2006. godine.