Borislav Pekić bio je srpski pisac, scenarista, akademik, politički aktivista i jedan od osnivača Demokratske stranke u Srbiji. Važi za jednog od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.

Dobitnik je prestižne NIN-ove nagrade za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana” 1971. godine, kao i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja 1972., Nagrada udruženja izdavača 1977., Nagrada Radio-Zagreba 1982., Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela 1985., Njegoševa nagrada 1987., Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića 1991., Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.

Među njegova najpoznatija dela ubrajaju se: „Zlatno runo”, „Besnilo”, „Odbrana i poslednji dani”, „Kako upokojiti vampira”, „Atlantida” i „Vreme čuda”.

Počevši od 1945. godine, dok je još bio veoma mlad, Pekić je bio član ilegalnih omladinskih opozicionih grupa. Anti-komunističko delovanje ovih grupa sastojalo se od propagandnih aktivnosti, rasturanja opozicionog novinskog lista „Demokratija”, agitacije ili pak pasivnog otpora (poput pretplaćivanja na opozicionu štampu, slavljenja Božića i Uskrsa, izbegavanja odlaska na radne akcije.) Zbog ovih aktivnosti, Pekić i njegovi prijatelji istomišljenici bili su često fizički napadani, i na kraju osuđeni na kaznu zatvora 1949. godine.   

Kazne su bile veoma stroge za aktivnosti poput rasturanja letaka i agitacije. Ipak, to su bile godine odmah nakon raskola između Tita i Staljina, kada je režim bio posebno osetljiv na bilo kakav oblik pretnji bilo izvan, bilo unutar zemlje. Pekić je bio osuđen na 15 godina zatvora, ali je oslobođen već 1953. godine u procesu velike amnestije političkih zatvorenika.  

Zbog svog doslednog opozicionog stava, Pekiću je oduzet pasoš kada je planirao da emigrira u London 1970. godine. Bio je bez pasoša i pod istragom godinu dana dok nije dobio NIN-ovu nagradu 1971. godine. Posle toga, dobio je nazad svoj pasoš i otputovao u London da se nađe sa svojom porodicom koja je već živela tamo. Nakon emigracije u London 1971. godine, Pekić za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata, a njegovim delima biva onemogućeno objavljivanje u Jugoslaviji.

Pekić se vratio u Jugoslaviju sredinom 1980-ih kada je već bio poznati pisac. Ubrzo je primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao dopisni član, izabran kao potpredsednik Srpskog PEN centra, a postao je i član Odbora Udruženja književnika Srbije.

Početkom 1990-ih, kada je uspostavljen višepartijski sistem, Pekić se posvetio političkom aktivizmu. Doprineo je obnavljanju Demokratske stranke kao jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Pekić je sebe smatrao demokratom i anti-komunistom. Učestvovao je u masovnim protestima protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića 1991. godine, i kandidovao se na listi Demokratske stranke na lokalnim izborima u Beogradu, koje je izgubio od ekstremnog nacionaliste Vojislava Šešelja.

Pekić je umro od raka pluća u Londonu 1992. godine.