„Projekat „Trajni čas umetnosti“ je jedna megastruktura i živa struktura, a ne složena arhiva“, objasnio je Zoran Pantelić, član Centra za nove medije_kuda.org u razgovoru za COURAGE.
Pantelić je naglasio da postoji razlika u tumačenju uloge socijalizma u represivnim procesima prema umetnicima u nekadašnjim socijalističkim zemljama, npr. Mađarskoj i Poljskoj i u SFRJ. Taj dugačak period od 50 godina često se simpflikuje na crno i belo, jer se oslanja na stereotip jasne sovjetske dominacije i na sve se gleda iz pozicije žrtve. Poljsko i mađarsko društvo je imalo drugačije kontekste u odnosu na SFRJ. Pantelić smatra da je socijalizam u velikoj meri bio emancipatoran za Srbiju i SFRJ, koje su do Drugog svetskog rata bile siromašne. Razvijala se opšta kultura i kroz fenomen samoupravljanja otvoren je drugi aspekt analize udruživanja.
Takođe postoji veliki diverzitet u tumačenju praksi unutar SFRJ. Za razumevanje ideje tih avangardnih postupaka važno je nekoliko stvari, kao npr. tradicionalni okvir valorizacije umetničke aktivnosti koji proizilazi iz umetničkog školovanja. Članovi grupa oko „Tribine mladih“ sakupljali su se na marginama, jer tada još uvek nisu postojale umetničke škole u Novom Sadu. Ti mladi ljudi bili su deca radnika, koji su se izborili za svoje mesto u kulturi. Oni su se interesovali za književnost, sociologiju, filozofiju i film, manje za vizuelnu umetnost. Pošto im je književnost bila prva platforma, najviše su se angažovali kroz časopis „Index“, koji je postao njihov medijum. Oni su izlazili u javnost kroz pisanu reč i tako oblikovali nove relacije. Odbili su da izlažu na „Pariskom bijenalu mladih“ 1971. godine, jer su uvideli da je tamo reč o tržištu. Njima niko nije garantovao mesto u istoriji i to im nije bilo značajno.
Pantelić dalje navodi da je struktura u kulturi u Beogradu bila drugačija, usmerena na mainstream, gde su se uplitale partijske veze. U Ljubljani je dat prostor za rad mladim umetnicima, dok političari u Novom Sadu nisu imali sluha, ni razumevanja za njih.
Protesti 1968. su u Jugoslaviji bili drugačiji nego u Francuskoj. Grupa od oko 35 ljudi u okviru „Tribine mladih“ imala je opciju da propituje stvari i bude mnogo kritičnija, ali je naišla na veliki otpor i nerazumevanje. Pošto je većina imala svega oko 20 godina, verovatno su se uplašili političkog pritiska, jer nisu mogli da predvide kakve im sve kazne i sankcije mogu slediti. Po mišljenju Zorana Pantelića, u grupi su „Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić bili umetnici u političkom smislu najzreliji i imali su pokretačku energiju.“ Nakon što se grupa raspala, mnogi su otišli u inostranstvo ili u druge gradove.
Dok je od 1968. do 1971. godine Judita Šalgo bila urednica „Tribine mladih“ ustanovljeno je mesto za javni dijalog u Novom Sadu i za kritiku sistema. Judita Šalgo je prepoznala rad grupe vrlo mladih studenata, koji su se bavili radikalnom poezijom, pisali za časopis „Index“ i pozvala ih je da budu urednici na „Tribini mladih“, instituciji koju je osnovala partija. Svakih mesec dana ona je kao urednica morala da odlazi na raport u Gradski komitet Saveza komunista i piše izveštaje o svom radu, naveo je Pantelić.
U roku od par meseci, 1971. godine, u Novom Sadu su na godinu dana zatvorena dva umetnika, Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić, zatvoreni su „Studentski kulturni centar“, uredništvo i časopis „Index“, dok je filmskoj kući „Neoplanta“, časopisu „Új Symposion“ i „Tribini mladih“ promenjeno rukovodstvo, tj. uredništvo. Pantelić smatra da su umetnici bili najveća žrtva, jer su imali ulogu da ukazuju na avangardu i novu vrstu dijaloga, koje tadašnja politika nije prepoznala. Zoran Pantelić je u razgovoru za COURAGE takođe naveo da „niko u Jugoslaviji nije imao takvu vrstu represije kao Novi Sad, koja je prouzrokovala „Jogurt-revoluciju“ 1988. godine, pošto je ubijena kategorija javnog dijaloga u Vojvodini. Godine 1974. Vojvodina dobija nikad bolji ustav, s jačanjem autonomije, ali s nikad slabijim kapacitetom, jer nije postojala intelektualna snaga koja je mogla da percipira i razvija javni dijalog.“
„Jogurt-revolucija“ je naziv za masovne proteste u Novom Sadu 1988. godine, koje su organizovali Miloševićevi zagovornici. Demonstranti su bacali kamenje i čaše s jogurtom na partijske službenike. Protesti su bili uspešni i nakon pada rukovodstva SAP Vojvodine na vlast su postavljene Miloševićeve pristalice. Oni su 1989. godine promenili ustav SAP Vojvodine i SR Srbije, tako da je SAP Vojvodina prestala da postoji kao autonomna pokrajina.
Grupa okupljenih oko novosadske neoavangarde nije imala tadašnju infrastrukturnu podršku u gradu i počela je da radi grupne performanse pod nazivom „Javni čas umetnosti“, a kuda.org je igrom reči pretvorio naziv svog višegodišnjeg istraživačkog programa u „Trajni čas umetnosti“. Inicijalna ideja naslova referiše na „Javni čas umetnosti” i kritički se odnosila prema obeležavanju 50. godišnjice „Tribine mladih“. Na izložbi su bila okupljena bitna dela i prikazan je njihov politički kontekst. „Trajni čas umetnosti“ otvoren je kao događaj i izložba, ali u sebi ima nekoliko tokova koji traju i danas.
Izložba „Trajni čas umetnosti“ rađena je s jednom grupom protagonista i pravljena je reanimacija određenih umetničkih radova s idejom da korespondiraju s današnjim trenutkom. Umetnici su bili pozvani na razgovore i organizovana je tribina povodom otvaranja izložbe, na kojoj je problematizovana uloga zvanične politike iz tog perioda, a moderirao ju je Želimir Žilnik. Jedna od govornica, dr Latinka Perović, bila je sekretarka CK Srbije u to vreme.
Za koncipiranje izložbe bila je važna analiza dešavanja u Novom Sadu, posebno na „Tribini mladih“ koja je imala ulogu kritičkog promišljanja, zbog čega je i osnovana, ali je upravo iz tih razloga transformisana i preimenovana u Kulturni centar Novog Sada, koji od tada prati politički mainstream.
„Trajni čas umetnosti“ još uvek traje, jer se još uvek nailazi na nerazumevanje umetnika i njihovih ideja.
