Kao vаžan deo kolekcije ističemo dosije o prvoj feminističkoj konferenciji "Drug-ca žene", koja je protumačena kao napad na socijalističke vrednosti i koja je izavala veliku medijsku polemiku i dovela do udara na učesnice ovog skupa.

"Drug-ca žene" - prvi feministički skup u Istočnoj Ervopi održan je u SKC-u od 27. 10. do 1. 11. 1978. godine. To je zapravo bio međunarodni simpozijum na kom su učestvovali teoretičari iz različitih zemalja. Materijal sa ovog simpozijuma se čuva u arhivu pod imenom Žensko pitanje – novi pristup, i sabrani su kao publikacija od 200 str. Pored toga, u fondu preskliping moguće je pratiti reakcije štampanih jugoslovenskih medija, u kojima su stavovi iznošeni na ovoj konferenciji bili podvrgnuti kritikama iz različitih pravaca. Njihova inicijativa je okarakterisana kao subverzivna ili u najblažim ocenama „kao dečija bolest levičarenja“ http://www.republika.co.rs/550-551/17.html

Glavni skandal izazvalo je pisanje „Večernjih novosti“ (br. od 6. 11. 1978) pod naslovom „Zamućeno ogledalo slobode“ u kojem je iznet kritički osvrt na ovaj skup. Autori teksta su na samom početku postavili provokativno pitanje, izneto od  jedne strane učesnice, „da li su naše jugoslovenske sestre svesne da  su svakog dana silovane – ideološki, intelektualno, psihološki i u krevetu?“ Ne manje kontroverzna pitanja su bila – da li je moguće u Jugoslaviji osnovati grupe za samoosvešćivanje žena po fabrikama, univerzitetima, formirati ženske kurseve i odeljenja? Da li je moguće osnovati feminističke listove koji neće ugnjetavati ženu napisima kako da bude i ostane lepa i dobra supruga? Da li je moguće sprečiti eksploataciju seksa kojom su na TV i časopisima Jugosloveni preplavljeni? Sve ovo bilo je previše i protumačeno je kao udar na jugoslovenski društveni sistem i slobode koje je davao ženama.

U V. Novostima novinari su insistirali da učesnice nisu dale odgovor na to kako je „slobodna Jugoslovenka u Ustavu i zakonima, u životu – porobljena.“ Kritikovana su izlaganja jugoslovenskih učesnica, kao i stavovi koje su iznosile tom prilikom o jugoslovenskom društvu i položaju žena u okviru njega. Kao posebno problematičan naveden je istup Rade Iveković, koja je rekla da „u Jugoslaviji žena ne sme slobodno da se kreće ulicom, a da ne bude izložena zlostavljanju muškaraca koji joj dobacuju! Žene ne smeju da uđu u kafanu same, a da ne budu na meti muške pohlepe! Zatvorene smo u kućne zidine. Jedini prostor u ovom društvu za nas je rezervisan u blještavom ogledalu pred kojim bi trebalo da se maskiramo i ulepšavamo kako bi bile bolji magnet za seksualni objekt!“ Način na koji su V. Novosti ovo protumačile bio je paradigmatičan. Novinari ovog lista pisali su da su istupi poput navedenog bili rezultat „neostavrene kućne samouprave nekih naših drugarica“. Da nije imala međunarodni karakter, cela konferencija bila bi okarakterisana kao „neobavezno ćaskanje uz kaficu“ i „jadikovanje dokonih“. Kao problematičan ocenjen je i istup predsedavajuće Žarane Papić koja je rekla da one neće zajedno sa Konferencijom za društvenu aktivnost žena. „One bi mogle nešto i da rade, a ne samo da drže propovedi“ bile su Papićkine reči zbog kojih joj je zamereno.

V. Novosti su nastavile sa napadima u narednim brojevima (tekst „Ravnopravnost zavisi od žene“) gde su se zapitali da li su „našem društvu potrebne ’grupe za otrežnjenje’ žena u fabrikama i na univerzitetima“, kakvih je predloga bilo na ovom skupu, jer nisu u stanju da prihvate ustavima i zakonima ponuđenu im slobodu. Zašto su žene ljute na radničku klasu koja proizvodi „buržoaske krevete“ i cipele sa štiklama u kojima se „muče žene“.

Serijski su objavljivane i reakcije čitateljki koje su listom branile jugoslovensko društvo. „Onoliko koliko sam uspela da se izborim u životu toliko sam i imala! Cenim što su mi za taj – slobodan izbor, pružene sve mogućnosti u ovom društvu“. (V. Novosti, „Ravnopravnost zavisi od žene“, 12. 11.) Jedna čitateljka se pitala i zašto na tom skupu „nije bilo nijedne radnice, domaćice, službenice ili su one sve ’zatucane’ da shvate neke besmislene feminističke pozive i recepte za srećan život?“ Glumica Vera Čukić hvalila je jugoslovensko društvo i izgradnju rečima – „mi smo sve ove godine gradili velike i moderne gradove, ali ne treba zaboraviti što je veoma važno, da smo gradili još modernije građevine – u ljudima.“

U broju od 13. 11. objavljen je tekst Dunje Blažević, direktorke SKC-a, koja je oštro regaovala na tekst „Zamućeno ogledalo slobode“ negirajući optužbe da je cilj skupa bilo promovisanje ideje o „novom pristupu“ ženskom pitanju, odnosno da je to značilo da ga treba izuzeti iz društveno-ekonomskog konteksta. Za zamerku što na skupu nije učestvovala Konferencija za društvenu aktivnost žena i SSRN, Blažević je napisala kako smatra da bi bilo „neprimereno zdravom razumu i socijalističkom samopuravljanju da iza inicijativa i akcija kulturnih institucija stoje društveno-političke organizacije.“ Ipak, već u sledećoj rečenici načinjena je ograda da takav karakter skupa nije sprečio učesnice da „afirmišu stavove naših društveno-političkih organizacija.“ Autorkama navedenog teksta posebno je zameren i kriticizam prema domaćim učesnicama koje su ocenjene kao nekompetentne.

Napadi su se nastavljali – u jednom od narednih brojeva, u tekstu pod naslovom „Novi pristup – čemu?“  u kome je posebno zamereno „nedovoljno jasno razgraničavanje suštinskih razlika između žena u kapitalističkim zemljama i društveno-ekonomskog položaja jugoslovenske žene koja je, odavno, na normativnom planu ostvarila ono za šta se većina tih pokreta još uvek bori (jednake plate za jednak rad, odlučujuću reč u planiranju porodice, itd).