Dragoslav Mihailović (1930) je srpski književnik, član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Kao gimnazijalac bio je uhapšen zbog nedozvoljenog političkog delovanja u vreme oštrog raskida Tita sa Staljinom. O tome je rekao –„Tada sam bio skojevac razočaran zbog toga što su mnogi ljudi koje sam poznavao bili bezrazložno uhapšeni. To sam i rekao, potom je sledila kazna"

U nekim drugim intervjuima, govorio je još detaljnije. „Kaznila me je Komisija za prekršaje Drugog reona grada Beograda. Imao sam tada osamnaest godina i bio sam na prvoj godini studija književnosti. Proglasili su me pristalicom Informbiroa zato što sam branio dvojicu uhapšenih drugova iz Ćuprije. Njihova 'krivica' bila je u tome što su govorili da će teška industrija posle petogodišnjeg plana da proizvodi drvene češljeve“.

Mihailović je potom bio u više jugoslovenskih zatvora, u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu, a na Golom otoku je proveo ukupno 15 meseci (1951-52). Ponovo se našao na meti partije krajem 1960-ih zbog svoje predstave „Kad su cvetale tikve” (1969), koja je problematizovala nasleđe Golog otoka - najvećeg jugoslovenskog radnog i kaznenog logora (1949-1989). Predstava je nastala po romanu istog naziva iz 1968.g.  Iako samo publikovanje romana nije izazvalo veliku pažnju, predstava se pokazala kao kontroverznija zbog izmena koje su unete s ciljem pojačavanja kritike. Predstava je posle nekoliko izvođenja zabranjena direktnom intervencijom jugoslovenskog predsednika Tita, a Mihailović je u narednim godinama trpeo pritiske zbog svog umetničkog rada (optužen je za plagijat za knjigu „Petrijin Venac”, slično kao i Danilo Kiš), iako nije hapšen. „Ja sam, istini za volju, čuo da je Tito negde rekao da me više neće hapsiti dok je on živ, tako da se nisam plašio zatvora. Ali, danas ljudi izgleda ne razumeju šta znači kada kao mladić od 19, 20 godina prođete Goli otok. Kada vas to ne slomi, vi postanete otporni, bezobrazni. Pa, ako hoćete, i hrabri-” govorio je Mihailović o svojoj potrebi da i pored golootočkog iskustva nastavi sa umetničkim radom koji nije bio na liniji vladajuće političke paradigme. Njegova dela su dugo vremena bila zabranjena za školsku lektiru.

Početkom 1970-ih, posle Titove smrti, odnos prema Mihailoviću se postepeno menja i on biva izabran za dopisnog člana SANU (1981), a za redovnog 1989. godine. Dragoslav Mihailović je bio jedan od inicijatora osnivanja „Odbora za odbranu slobode umetničkog stvaralaštva“ pri Udurženju književnika Srbije, 1982. godine. Povod za nastanak Odbora bio je da se iskaže protest protiv hapšenja i osude Gojka Đoga, srpskog pesnika, zbog zbirke pesama „Vunena vremena“. Odbor će se i u narednim godinama baviti odbranom slobode umetničkog izražavanja. Objavio je seriju knjiga „Goli otok - dokumentacija: razgovori sa bivšim logorašima”, gde se bavi iskustvima i nasleđem ovog brutalnog logora. Ostala važnija dela su mu: „Frede, laku noć” (1967), „Petrijin venac” (1975), „Čizmaši” (1983), „Zlotvori” (1997).  Godine 2006. na posebnom sudskom  procesu u Beogradu, Mihailović je rehabilitovan.