Masterpiece kolekcije Ljubomira Tadića je fascikla pod imenom „Hronologija događaja u vezi sa ‘Slučajem’ nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu 1974-1981.“  Tada su sa fakulteta, osim Tadića, udaljeni i Zagorka Golubović, Trivo Inđić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Miladin Životić i Nebojša Popov. Fascikla se nalazi u kutiji broj 1 – dosije br. 65, i sastoji iz više stotina stranica materijala koji se odnose na probleme sa kojima su se nastavnici suočavali u pokušajima da zadrže svoje pozicije na fakultetu. Tu je moguće na jednom mestu dobiti uvid u argumente kojima su se nastavnici branili i istupali pred Nastavno-naučnim većem Filozofskog fakulteta (koji je bio na njihovoj strani), argumente Filozofskog fakulteta koji branio tezom da se uvek zalagao za „dalje razvijanje slobode naučne misli i naučno-nastavnog rada, kao velikih tekovina našeg samoupravnog socijalizma“. Takođe, fakultet je obrazlagao da je prihvatio sprovođenje postupka o moralno-političkoj podobnosti nastavnika ali da nije našao njihove krivice. Veće Filozofskog fakulteta je isticalo i da je udaljavanje nastavnika direktan udar na fakultet i da će biti potrebno „dosta vremena i strpljivog rada da se prevaziđu posledice ovog čina.“

U zbirci, moguće je pregledati i zakone na koje su se nastavnici pozivali u odbrani svojih pozicija (Zakon o izmenama i dopunama zakona o visokom školstvu), itd. Ovde je moguće pratiti i borbu pred Ustavnim sudom gde su nastavnici pokrenuli postupak za ocenu ustavnosti njihove smene, kao i reakciju Ustavnog suda koji je tu inicijativu odbio, kao i podršku koju su dobijali za svoju borbu od međunarodnih institucija i istaknutih pojedinaca iz celog sveta, posebno iz oblasti filozofske nauke. Od domaće podrške tu se pre svega isticala podrška časopisa Praxisa, koji će uskoro posle toga biti ugašen.

Kao najvredniji dokument, ističe se dokument Izvršnog Veća Skupštine SR Srbije (8. januar 1975) pod nazivom- „Obrazloženje predloga odluke o stavljanju na raspolaganje nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta“, gde je stajalo da je delatnost navedenih profesora više puta kritikovana od strane Saveza komunista i Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije. Navedeno je i da su njihovi napisi i knjige bili već više puta sudski zabranjivani, čime se aludiralo da su od ranije bili problematični. To je trebalo da potkrepi pozivanje na raspravu u Skupštini Srbije koje je već 1970, kada je pri put raspravljala o slučaju ove grupe, donela zaključak da je „njihovo delovanje suprotno cijljevima i praksi našeg socijalističkog društva i osnovnim načelima Ustava, samoupravnog razvoja i politike SKJ.“ Skupština je sada, pored bavedneog, zaključila da „kontinuirano negativno političko delovanje ovih nastavnika čini ih moralno poliitčki posebno odgovornim za stanje nastalo na Filozofskom fakultetu, jer obavljaju i funkciju vaspitanja i obrazovanja mladih generacija.“ Navedena grupa nastavnika je „svojim delovanjem napustila svoj revolucionarno-marksistički pogled na svet i nalazi se u otvorenom idejno-političkom sukobu sa Savezom komunista Jugoslavije.“ To su bile ozbiljne optužbe u to vreme. Konstatovano je i da Filozofski fakultet odbija ocene o njihovom „negativnom delovanju“ i da su zbog toga „poremećeni samoupravni odnosi“ i „teže oštećeni opšti društveni interesi“. Sve to je poslužilo kao objašnjenje i opravdanje zašto je odluku morala da donese baš Skupština SR Srbije. Cilj je bio da se „stvore mogućnosti za prevazilaženje ispoljenih problema na Fakultetu i u celini“. Ovo je bio događaj bez presedana u dotadašnjoj praksi.