Zbirka „C.A.D.D.Y. bilten” sastoji se od 106 biltena koji predstavljaju izveštaje o ugrožavanju ljudskih prava u cilju pružanja podrške jugoslovenskim disidentima. Biltene je objavljivao „Odbor za pomoć demokratskim disidentima u Jugoslaviji” (Committee to Aid Democratic Dissidents in Yugoslavia – C.A.D.D.Y.) organizacije „Demokratska internacionala” (The Democracy International) sa sedištem u Njujorku, od 1980. do 1992. godine. Odbor su osnovali u maju 1980. godine Mihajlo Mihajlov, jugoslovenski intelektualac i pisac koji se našao tada u egzilu u Sjedinjenim Američkim Državama, i ostali članovi „Demokratske internacionale”, nezavisne organizacije čija je misija da pruža pomoć onima koji teže demokratiji u diktatorskim režimima širom sveta. Odbor je bio aktivni ogranak „Demokratske internacionale” u kojem je Mihajlov imao važnu ulogu. Potpredsednici Odbora su u to vreme bili Franjo Tuđman i Milovan Đilas. Pored izdavačke delatnosti, Odbor je sastavljao i spisak akademskih odeljenja, institucija, fondacija i profesionalnih organizacija, koje su bile zainteresovane za objavljivanje radova jugoslovenskih demokratskih disidenata ili da im na bilo koji drugi način pomognu.
C.A.D.D.Y. bilten je izlazio u nepravilnim vremenskim razmacima. Svako izdanje se sastojalo od izveštaja koji su iscrpno nabrajali slučajeve represije komunističkog režima i prenosili vesti o hapšenjima, suđenjima i peticijama koje su se odnosile na jugoslovenske disidente.
C.A.D.D.Y. bilten je bio namenjen zapadnoj javnosti (npr., globalnim mrežama za ljudska prava kao što je Amnesty International, novinarima i političkim krugovima). S obzirom da je Zapad podržavao Tita nakon raskola između Tita i Staljina 1948. godine, jugoslovenski disidenti su postali neka vrsta žrtvenog jarca hladnoratovske politike. C.A.D.D.Y. bilten je stoga nameravao da skrene pažnju Zapada na položaj jugoslovenskih disidenata ukazujući na veliki broj progona koji su se tada odvijali u Jugoslaviji. Zbog toga su njegova izdanja štampana na engleskom jeziku.
C.A.D.D.Y. bilten je ustanovljen 1980-ih, u vreme kada jugoslovenski disidentski pokret doživljava svoj procvat. Odmah po Titovoj smrti maja 1980. godine, ovaj period je karakterisala progresivna liberalizacija u nekim oblastima, ali i produbljivanje političke i ekonomske krize. Nakon što je uklonjen autoritet jugoslovenskog režima, oličen u pokojnom predsedniku, počela je faza političke neizvesnosti. Usled napora komunističkog rukovodstva da održi određeni stepen legitimnosti u svojim zajednicama, sistem represije se donekle raspao. Kazne izrečene tokom sudskih procesa nisu bile toliko oštre kao ranije, što je dovelo do smanjivanja straha kod protivnika režima. Početkom 1980-ih, intelektualna opozicija, mada još uvek plašljiva, pribegla je novim i vidljivijim oblicima protesta poput različitih rasprava, „protestnih večeri” i okupljanja. Tokom ove decenije, intelektualna opozicija je dobila na snazi i organizaciji, iako su je činili predstavnici čitavog spektra političkih mišljenja – od aktivista „nove levice” do liberala i nacionalista. To je dovelo do uspostavljanja raznih odbora (kao što je „Odbor za odbranu slobode umetničkog stvaralaštva” osnovan 1982. i „Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja” formiran 1984.) i nezavisnih organizacija (kao što je „Fond solidarnosti” osnovan 1986.). Njihova javna kritika se uglavnom odnosila na ljudska prava. Međutim, s vremena na vreme je proširivana na preispitivanje ideološke nepogrešivosti jugoslovenske Komunističke partije, pa tako i same legitimnosti režima, čak pozivajući na ukidanje jednopartijskog sistema.
Iako je liberalizacija u javnoj sferi uzela maha, progoni od strane komunističkog režima ipak nisu nestali. Najpoznatiji primeri obuhvataju: suđenje Gojku Đogu, pesniku koji je u svojim pesmama navodno vređao Tita, suđenje Vojislavu Šešelju, koji je osuđen na osam godina zatvora zbog niza „kontrarevolucionarnih” aktivnosti nacionalističkog karaktera, i suđenje beogradskoj šestorici, koje je obuhvatalo šest članova neformalne disidentske grupe koja je organizovala rasprave i okupljanja po privatnim stanovima – tzv. „Slobodni univerzitet” (jugoslovenski pandan poljskom disidentskom „Letećem univerzitetu”). Ova tri sudska procesa značajno su doprinela uspostavljanju i jačanju intelektualne opozicije kako lokalno (u Beogradu), tako i regionalno (povezujući glavne jugoslovenske centre: Beograd, Zagreb, Ljubljanu i Sarajevo). Gorenavedena suđenja, zajedno sa mnogim drugim, bila su tada navedena u C.A.D.D.Y. biltenu, koji je imao za cilj da ukaže na „moralnu i političku podršku onima koji su progonjeni u Jugoslaviji zbog svojih stavova i uverenja ”(C.A.D.D.Y. bilten 1981, 8: 5).
Mihajlo Mihajlov, osnivač i jedan od autora C.A.D.D.Y. biltena, zaveštao je ovu zbirku 2007. godine Srđanu Cvetkoviću, srpskom istoričaru i stručnjaku za temu jugoslovenskih disidenata. Prenošenjem zbirke na Cvetkovića, koji je član Instituta za savremenu istoriju, Mihajlov je nastojao da zbirku učini dostupnom budućim istraživačima.
Zbirka je predviđena za digitalizaciju u dokumentacionom centru Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.
