Zbirka Danila Kiša obuhvata celokupnu zaostavštinu koja je ostala iza autora. Zbirka se čuva u Arhivu Srpske Akademije Nauka i Umetnosti (SANU). S obzirom da se radi o piscu, zaostavština obuhvata sve relevatne materijale koji se odnose na život autora počev od detinjstva pa sve do smrti. Najveći deo kolekcije odnosi se na rad i stvaralaštvo Danila Kiša i na njegove umetničke projekte.
Zaostavština Danila Kiša, u koju ulaze pored pisane zaostavštine i medalje, odlikovanja i odličja koja je odbijao tokom života, nalazi se, autorovom voljom, u arhivu SANU u Beogradu. S obzirom da se radi o ličnom fondu pisca građa je raspoređena na sledeći način: I - Lična dokumenta; II - Dokumenta delatnosti; III - Nagrade i odlikovanja; IV - Porodična dokumenta; V - Fotografije; VI - Lični predmeti. Nedostaje samo prepiska, jer ona iz više razloga nije mogla da bude sređena.
Za istraživanje delovanja kulturne opozicije svakako bi bila najrelevatnija lična dokumenta, gde se nalaze zapisi vezani za suđenje Danilu Kišu.
Sa svojim antinacionalističkim i antikomunističkim principima, Danilo Kiš je bio nekonformista koji je “čikao pedantnost društava gde su oznake značile više od prtljaga”. (Tompson, 2013, xiii). Opisivao je sebe kao “evropskog pisca na prvom mestu” i “centralno-evropskog pisca do srži”. (Tompson, 2013, 20). Kiš je ovo obrazložio na sledeći način: “Pisci koje drugi nazivaju centralno-evropskim ili koji sebe opisuju tako (…) shvataju da njihov nekonformizam potiče iz izvesne rezerve i skoro nesvesne težnje za širim, demokratskijim evropskim horizontima”. (Tompson, 2013, 21)
Mirjana Miočinović kaže da Danilo Kiš nikada nije želeo da ga nazivaju i smatraju disidentom, jer nije to bio. Ona dodaje: “Živeli smo u sistemu koji vas nije primoravao da budete njegov deo.“ Kiš je strogo reagovao na svaki oblik cenzure, ali „nije dopuštao da to poremeti njegov odnos prema literaturi, nije dozvoljavao da bude zagađena“. Objašnjava takođe da Kiš je smatrao da je to „pitanje mentalne higijene, nemati veze sa ljudima na vlasti”. Miočinovič kaže da čak nije želeo ni da se druži sa ljudima koji su bili na vladajućim pozicijama. Kišov odnos prema vlasti se nije menjao tokom svih godina, “on je bio uvek isti, biti daleko od vlasti”. To je za njega bilo pitanje principa.
Kiš dolazi u nelagodnu situaciju da mora da brani svoj umetnički i moralni integritet, što čini objavljivanjem polemičke knjige „Čas anatomije” (1978). U ovoj knjizi on odgovara na sve napade na njega u prethodne dve godine. Međutim, to će samo izazvati nove kontroverze jer je objavljivanje „Časa anatomije” bio povod za suđenje za klevetu (više kod masterpiece). Kiš je oslobođen optužbi, ali ipak, razočaran i neshvaćen, odlazi u dobrovoljno izgnanstvo u Pariz, kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Kiš,Gorki talog iskustva, 161).
Ipak, Miočinović smatra da Kiš nije pripadao piscima iz dijaspore, kako neki pokušavaju da ga svrstaju. „On je oduvek razmišljao i želeo da se vrati, dela su mu i dalje objavljivana ovde i nagrađivan je ovde“. Činjenicu da je Kiš u isto vreme nagrađivan i progonjen, objašnjava specifičnostima jugoslovenskog sistema. „U Beogradu jeste bilo središte, ali se kulturni centri oponirali“. Ukoliko je neko nailazio na pritiske u jednoj republici, mogao je potražiti više slobode za svoj rad u drugoj. U izdavačkim kućama bili su ljudi iz partije, ali opet „i od nesumnjivog književnog ugleda, imali su sluha za pravu stvar i to je bilo jako važno.” Kišov odnos prema nagradama objašnjava njegovim principijelnim stavom, „primaj, ali ne radi ništa da ih zaslužiš“. Kiš je smatrao da je važno sačuvati integritet i ne raditi ništa da bi se dobila milost onih koji nagrađuju. Miočinović tvrdi: „Od raskida sa Staljinom, nije postojala norma koje ste morali da se držite, umetniku se ne nameće forma niti mu se propisuju sadržine koje mora da svojom umetnošću da prikaže“. To je sve dovelo do velike promene u kulturi 1960ih godina. „Te godine bile su godine procvata, bio je to pravi bum, došlo je do pojave toliko darovitog sveta, koja se generacijski ispoljava.“
Situacije se izmenila 1970ih godina kada su značajno smanjene slobode delovanja karakteristične za prethodnu decenije. Tada se desio udar i na Kiša, koji Miočinović smatra posebno perfidnim jer je bio udar na njegovo stvaralaštvo i njegov integritet kao pisca: „Ako odete na robiju, vi možete sebe smatrati ipak nekom vrstom heroja, a kad imate na sebe napad koji treba da razruši kompletno jednu stvar u koju ste bili, uz sva lišavanja, posvećeni do kraja, to je stvarno najstrašnije“.
Autorova udovica posthumno je pomogla digitalizaciju Kišove zaostavštine koja je dostupna na CD "Danilo Kiš: Ostavština", na kojem se nalazi 4800 stranica, video (300 minuta) i audio materijal (400 minuta). Pored navedenog, na disku se nalaze Kišova- biografija, bibliografija, lična biblioteka, fotografije, lična i porodična dokumenta, i celokupna književna zaostavština. CD sa digitalizovanom građom je moguće koristiti u Arhivu SANU.
