U Književnim novinama od 22. avgusta 1950, objavljena je priča Branka Ćopića, jugoslovenskog pisca pod nazivom „Jeretička priča“. Kako joj i sam naslov sugeriše, jeres je bila dirnuti komunistički model vlasti, čak i kroz satiru. Ćopićeva meta kritike bile su privilegije i sovjetski model društva, kog se jugoslovenska partija deklarativno odrekla dve godine ranije, ali koji je on i dalje primećivao u jugoslovenskoj praksi. U priči, koja prati jedan letnji dan privilegovane vladajuće klase, ređaju se jedna za drugom kritike - tako se jedna studentkinja (ministrova svastika) vozi automobilom na fakultet, dok pomoćnik ministra mašta kako da se putem ženidbe domogne položaja ministra, a kasnije i predsednika vlade. Pored navedenih, problematično je bilo što se u priči se javljaju i drugi likovi, poput jednog generala, jedne važne ličnosti za koju niko ne zna čime se tačno bavi „jer samo mudro i važno ćuti“ i dr. ( R. Petković, 2000, Sudanije Branku Ćopiću, str. 12-13).
Ovako portretisanje jugoslovenskog društva bilo je dovoljno da izazove skandal. Odmah po objavljivanju krenula je hajka na Ćopića. Poznati književnik, Skender Kulenović, Ćopićev dobar prijatelj, već u sledećem broju Književnih novina optužio je Ćopića za „zloupotrebu slobode izražavanja“. Neki drugi optuživali su ga da je „malograđanski kritizer“ kao i da kleveće „tendenciju razvitka našeg socijalističkog društva“. (R. Petković, 2000, str. 20).
Tako je započeo talas kritika, koje će kulminirati Titovim javnim istupom, nekarakterističnim za sve kasnije slučajeve represije nad umetničkim stvaralaštvom u Jugoslaviji. Tito je na Trećem kongresu Antifašističkog fronta žena, 29. oktobra 1950 g., izjavio:„A šta to znači, kada se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministara do udarnika, kad se tako reći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo na dolje, kao negativno (...). Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je to pokušao hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput zauvijek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju jedinstvo ne mogu da trpe kod nas.“(R. Petković, 2000, str. 23)
U Ćopićevoj zaostavštini, koja se čuva u SANU, sačuvano je Pismo Veljku, u kome Ćopić govori o ovom slučaju. On dopušta da je možda negde preterao, jer je priču pisao na brzinu, ali smatra da je njegov put bio „častan“ i „dostojan pravog književnika“, i da se nikako „ne stidi zbog toga što je krenuo linijom satire“. (R. Petković, 2000, str. 28). Jedan od vodećih srpskih istoričara smatra: „Čitav ovaj slučaj značajan je za istraživača. On je ilustracija protivrečne prirode jugoslovenskog režima, kada su u pitanju represija i građanske slobode. Samo postojanje denuncijanta i njihova svakodnevna delatnost, znak je represije. Ali sa druge strane, nepostojanje ozbiljnog kažnjavanja, znak je liberalizacije.“ (P. Marković, 1996, Beograd između istoka i zapada 1948-1965, str. 178)
Upravo je Ćopić dobar primer ove dvojne prirode jugoslovenskog sistema- zahvaljujući svojim nesumnjivim revolucionarnim zaslugama, uspeo je izbegne veće reperkusije po sostveni integritet i spisateljski rad, iako će nastaviti da kroz satiru iznosi kritički pogled na jugoslovensko društvo i u narednim decenijama. Ipak, izvršio je samoubistvo 1984. godine.
