COURAGE

povezivanje zbirki

Dušan Makavejev rođen 13. oktobra 1932. u Beogradu, je jugoslovenski filmski reditelj. Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i imao je zapaženu ulogu u studentskim demonstracijama 1968.

Makavejev je jedan od autora jugoslovenskog crnog talasa. Svojim delima kritikuje trulo društvo, kako komunističko, tako i kapitalističko. Kao pristalica i veliki poznavalac dela psihologa Vilhelma Rajha, često njegova učenja komponuje u svoje filmove. Njegov film Misterije organizma (1971) u stvari je posveta ovom nikad dovoljno priznatom revolucionaru-psihologu.

Bio je urednik mnogih listova: Student (časopis), Književne novine i Danas. Pisao je za mnoge časopise, među kojima su i novosadska Polja od 1958. godine. Te, 1958. godine, objavio je scenario za "bezbožni balet sa pantomimom" pod nazivom "Tvrdo kuvana srca" (Polja, br. 34, 1958) kao satiričnu kritiku stanja scenske umetnosti u Jugoslaviji. Usledili su tekstovi poput "Malo ljudožder, malo-građanin" (Polja, br.45, april 1960) i "Mladi intelektualac danas" (Polja, br. 49/50, decembar 1960), u kojima opet satirično, predstavlja sliku jugoslovenskog društva i mladih. 

Makavejevi film iz 1971. godine Misterije organizma (1971) je bio  zabranjen u Jugoslaviji. Posle decenije u "bunkeru",  prikazivanje filma je odobrenjeno 1980-tih godina. Makavejev je, početkom sedamdesetih godina, emigrirao u Sjedinjene Države  i predavao na Univerzitetu Harvard.

Dobitnik je velikog broja domaćih i stranih nagrada:  Srebrni medved u Berlinu, Srebrna arena u Puli, Luis Bunjuel u Kanu, Srebrni Hugo u Čikagu, Zlatno doba Belgijske kraljevske kinoteke, „Filmska legenda” koju dodeljuje Festival filmova jugoistočne Evrope sa sedištem u Parizu.

„Moj život u šumi je, u stvari, bunt protiv uspavanog čovečanstva i korporativne umetnosti. Zbog toga su moja dela po izvedbi gruba, hrapava i opozicija perfekciji mašine i tehnoloških obmana. Volim da kažem: Spas neće doći iz mašine, već iz šume.“ (Milenković, 2015, str. 105)

Božidar Mandić rođen 1. januara 1952. godine u Novom Sadu, pripadao je avangardnoj sceni krajem 1960-ih i tokom 1970-ih godina, okupljenoj oko „Tribine mladih“, „Indexa“ i „Polja“, grupa „Januar“, „Februar“ i „Mart“, a kasnije neformalnoj gradskoj hipi komuni „Intima“ u Novom Sadu.

Bio je među najmlađim članovima „Tribine mladih” i s Vladimirom Mandićem, s kojim nije u srodstvu, osnovao je 1970. godine grupu „Smrdljivi Bil i kompanija”, a nakon toga je pokrenuo rad „Likovne akademije u šupi” kao reakciju na stanje u obrazovnom sistemu. Božidarovi značajni performansi bile su akcije sa ciljem da uplaše i trgnu ljude. Većina ovih akcija nije valjano ili nije uopšte dokumentovana.

Za sebe kaže: „Nisam nikada pripadao školovanoj umetnosti, već sam iz konceptualne familije uskočio u elementarnu kulturu i divljizam – estetike koje naznačavaju početak nove civilizacije makar to bilo značajno samo za mene.“ (Milenković, 2015, str. 105)

Odrastao je uz članove „Tribine mladih” i po rečima Nebojše Milenkovića „svedočio kakav su brutalan udar tadašnje komunističke birokratije oni doživeli”. Alternativna kontrakultura 1970-ih godina delovala je po principu komune i Božidar je zajedno sa ostalima, koji su proterani sa „Tribine mladih”, osnovao gradsku komunu u Teslinoj ulici br. 18 u Novom Sadu, jer su svi kanali za institucionalno delovanje bili zatvoreni. U prostorije komune povremeno je upadala policija, jer su ih doživljavali kao narkomane i elemente koji rade protiv društva.

Suština umetničkog angažmana Božidara Mandića 1970-ih godina bila je unošenje incidenata i incidentnih mesta u tradicionalnu kulturu. Vujica Rešin Tucić skovao je termin „tradicija avangarde“ koji se referira na pojam tradicije i on smatra da svaki čovek ima pravo da izabere svoju tradiciju kojoj pripada nezavisno od mesta rođenja. Tako su svi članovi imali svoje različite tradicije.

U komuni u Teslinoj ulici Božidar i Braila, njegova supruga, priređivali su vegetarijanske ručkove petkom u 15h i pozivali prijatelje na razgovore, a razgovornost je jedno od Božidarovih umetničkih dela. Nakon što su podstaknuti da odu sa ove adrese, Božidar i Braila su 1977. godine kupili imanje na planini Rudnik blizu sela Brezovica i preselili se u šumu zajedno s tek rođenom ćerkom Istom. Taj alternativni način praktikovanja i življenja umetnosti Božidar je pretvorio u svoju neposrednu životnu realnost. Tada su osnovali komunu „Porodicu bistrih potoka“ ili kako Božidar voli da kaže „Institut slobode pod otvorenim nebom“ gde i dalje živi i stvara. Bavi se književnoću, alternativnim teatrom, pozorišnom režijom i novinarstvom.

Mihailo Marković je rođen u Beogradu,  1923. Bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa XX veka marksističko-humanističke orijentacije.

Tokom 1960-ih Marković je bio je jedan od organizatora Korčulanske letnje škole i član saveta filozofskog časopisa Praxis, koji su kritički sagledavali jugoslovensku realnost. Kao prestavnih ove kritičke filozofske škole bio, posredno, je jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije. U Poljima je objavljivao tekstove na temu kritike i budućnosti jugoslovenskog komunizma od proleća 1964. godine, poput "Političko otuđenje i samoupravljanje" (Polja, br. 76, oktobar 1964) i "Dijalektika usmeravanja društva" (Polja, br. 74, maj 1964). Bio je aktivni učesnik i strateg demonstracija 1968. godine na beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga je, zajedno sa drugim Praxisovcima poput Zagorke Golubović, suspendovan sa Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata.

Bio je jedan od autora Memoranduma Srpske akademija nauka i umetnosti o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji, tokom 1990ih bio je u stranci predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Mihailo Marković je predavao na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju (1960-1962) i član saveta mnogih stučnih časopisa. Postao je počasni doktor Univerziteta u Londonu 1985. godine.

Preminuo je u Beogradu februara 2010. godine.      

Goranka Matić je rođena 1949. godine u Mariboru. Završila je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1975. godine. Fotografijom se bavi od 1980. godine. U tom periodu  njen rad je naročito značajan u oblasti rok fotografije kada radi omote ploča za neke od najpoznatijih rok bendova na ovim prostorima. Objavljivala je u časopisima Džuboksu, Startu, Svjetu, Poletu, Omladinskim novinama, Dugi, Liberation-u, Delu. Od 1986. godine počinje da izlaže u zemlji i inostranstvu. Tokom svoje dugogodišnje umetničke karijere učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama. Bila je urednica fotografije u nedeljniku VREME i dnevnom listu POLITIKA, a od 2010. godine radi na Radio televiziji Srbije u art direkciji. Osam godina je predavala fotožurnalizam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Članica je ULUPUDS-a od 1986. Dobitnica je više nagrada među kojima su nagrada „Oktobarski salon“ 1989, „Osvajanje slobode“ 2002. i „Politikine nagrade“ 2004. godine. Svoje fotografije objavila je u knjizi „Dani bola i ponosa“, 1995, i „Deset godina protiv: građani Srbije za demokratiju i otvoreno društvo“, 2001. godine.

Dragoslav Mihailović (1930) je srpski književnik, član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Kao gimnazijalac bio je uhapšen zbog nedozvoljenog političkog delovanja u vreme oštrog raskida Tita sa Staljinom. O tome je rekao –„Tada sam bio skojevac razočaran zbog toga što su mnogi ljudi koje sam poznavao bili bezrazložno uhapšeni. To sam i rekao, potom je sledila kazna"

U nekim drugim intervjuima, govorio je još detaljnije. „Kaznila me je Komisija za prekršaje Drugog reona grada Beograda. Imao sam tada osamnaest godina i bio sam na prvoj godini studija književnosti. Proglasili su me pristalicom Informbiroa zato što sam branio dvojicu uhapšenih drugova iz Ćuprije. Njihova 'krivica' bila je u tome što su govorili da će teška industrija posle petogodišnjeg plana da proizvodi drvene češljeve“.

Mihailović je potom bio u više jugoslovenskih zatvora, u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu, a na Golom otoku je proveo ukupno 15 meseci (1951-52). Ponovo se našao na meti partije krajem 1960-ih zbog svoje predstave „Kad su cvetale tikve” (1969), koja je problematizovala nasleđe Golog otoka - najvećeg jugoslovenskog radnog i kaznenog logora (1949-1989). Predstava je nastala po romanu istog naziva iz 1968.g.  Iako samo publikovanje romana nije izazvalo veliku pažnju, predstava se pokazala kao kontroverznija zbog izmena koje su unete s ciljem pojačavanja kritike. Predstava je posle nekoliko izvođenja zabranjena direktnom intervencijom jugoslovenskog predsednika Tita, a Mihailović je u narednim godinama trpeo pritiske zbog svog umetničkog rada (optužen je za plagijat za knjigu „Petrijin Venac”, slično kao i Danilo Kiš), iako nije hapšen. „Ja sam, istini za volju, čuo da je Tito negde rekao da me više neće hapsiti dok je on živ, tako da se nisam plašio zatvora. Ali, danas ljudi izgleda ne razumeju šta znači kada kao mladić od 19, 20 godina prođete Goli otok. Kada vas to ne slomi, vi postanete otporni, bezobrazni. Pa, ako hoćete, i hrabri-” govorio je Mihailović o svojoj potrebi da i pored golootočkog iskustva nastavi sa umetničkim radom koji nije bio na liniji vladajuće političke paradigme. Njegova dela su dugo vremena bila zabranjena za školsku lektiru.

Početkom 1970-ih, posle Titove smrti, odnos prema Mihailoviću se postepeno menja i on biva izabran za dopisnog člana SANU (1981), a za redovnog 1989. godine. Dragoslav Mihailović je bio jedan od inicijatora osnivanja „Odbora za odbranu slobode umetničkog stvaralaštva“ pri Udurženju književnika Srbije, 1982. godine. Povod za nastanak Odbora bio je da se iskaže protest protiv hapšenja i osude Gojka Đoga, srpskog pesnika, zbog zbirke pesama „Vunena vremena“. Odbor će se i u narednim godinama baviti odbranom slobode umetničkog izražavanja. Objavio je seriju knjiga „Goli otok - dokumentacija: razgovori sa bivšim logorašima”, gde se bavi iskustvima i nasleđem ovog brutalnog logora. Ostala važnija dela su mu: „Frede, laku noć” (1967), „Petrijin venac” (1975), „Čizmaši” (1983), „Zlotvori” (1997).  Godine 2006. na posebnom sudskom  procesu u Beogradu, Mihailović je rehabilitovan.