Ljubomir Tadić je rođen u Crnoj Gori 1925. godine. Drugi svetski rat je proveo u partizanima, da bi posle rata upisao Pravni fakultet u Beogradu. Fakultet je završio 1952. godine, a doktorsku disertaciju je odbranio u Ljubljani 1959. godine. Univerzitetsku karijeru počeo je 1954. godine kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a ubrzo je postao i vanredni profesor. Godine 1962. postao je viši savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. Od 1963. do 1975, radio je kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sve do izbacivanja sa fakulteta, zajedno sa grupom ostalih profesora.
Godine 1968. Ljubomir Tadić je bio jedan od predvodnika studentskog protesta u Beogradu, kada počinje period njegovih sukoba sa vlašću. Od tada, često je bio na meti kritika i udara. Tadić je bio jedan od beogradskih praksisovaca i vrlo angažovan filozof. „Praksisovci” su bili grupa filozofa tzv. "stvaralačkog", nedogmatskog marksizma koji se oblikovao početkom 1960-ih godina i bio vrlo uticajan u tadašnjoj Jugoslaviji (posebno u Srbiji i Hrvatskoj) tokom 1960-ih i 1970-ih godina. Taj angažman je na kraju doveo do njegovog udaljavanja sa fakulteta početkom 1975, zajedno sa još sedmoro profesora i asistenata, koji su označeni kao „moralno-politički nepodobni” (videti više kod group). Ovaj udar na profesore beogradskog univerziteta označio je i kraj Korčulanske škole, Praxisa i časopisa „Filosofija”, koji je izdavalo Filozofsko društvo Srbije.
Od 1976. Ljubomir Tadić učestvuje u radu tek pokrenutog Otvorenog univerziteta, u okviru kojeg su se okupljali kritički nastrojeni intelektualci a među njima su se nalazili i Dobrica Ćosić, Milovan Đilas, Lazar Stojanović i drugi. Ideja Otvorenog univerziteta podrazumevala je okupljanje u stanovima i diskusije na razne političko-društvene i umetničko-angažovane teme.
Tadić se ponovo javno angažuje početkom 1980-ih kada je, zajedno sa Dobricom Ćosićem, Svetozarom Stojanovićem, Zoranom Đinđićem, Nebojšom Popovom, Vojislavom Stojanovićem i drugim, pokušao da pokrene časopis „Javnost” (1980). Ovaj list trebalo je da okupi kritičku inteligenciji i poziv za saradnju upućen je na preko 400 adresa, odnosno onim intelektualcima za koje se verovalo da su bliski ovoj ideji. Momenat u kome se inicijativa pokrenula, nekoliko meseci posle Titove smrti, pokazao se da nije bio najbolji. Osetljivost političkog trenutka uticala je na donošenje zabranje i pre no što je časopis počeo da izlazi.
Naredne godine, Tadić dobija ponovo zaposlenje, sada kao naučni savetnik prvo u „Centru za filozofiju i društvenu teoriju”, pri u Institutu društvenih nauka. Ovaj centar će postati mesto na kom će se tokom 1980-ih okupljati intelektualna demokratska opozicija jugoslovenskom sistemu, a kasnije i Miloševićevom režimu.
Ljubomir Tadić bio je jedan od pokretača „Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja“ osnovanog 1984, zajedno sa Dobricom Ćosićem. Rad odbora, koji je okupljao uglavnom intelektualce iz Beograda, privukao je pažnju javnosti u narednim godinama zahvaljući objavljivanju dva teksta - "Predloga za ukidanje neopravdanih ograničenja sloboda i prava" (1985) i "Predloga za uspostavljanje vladavine prava" (1986). Odbor je vršio pritisak na vlast i javnost preko skupljanja peticija u čijem potpisivanju je učestvovalo na stotine jugoslovenskih intelektualaca. U početku je Odbor principijelno stajao u odbanu svih kiritčara vlasti bez obzira na nacionalnu pripadnost, ali se krajem 1980-ih, kada je započela kriza sistema, počinje sve više baviti drugim temama, odnosno nacionalnim pitanjem u Jugoslaviji. Tadić je od 1985. postao dopisni član SANU-a, dok je za redovnog člana izabran 1994. godine.
Ljubomir Tadić je bio angažovan u demokratskoj opoziciji u vreme raspada Jugoslavije, i bio je jedan od 13 osnivača Demokratske Stranke u decembru 1989. godine, prve partije osnovane od kada je u Srbiji uveden višestranački sistem iste godine. Njegov sin, Boris Tadić, bio je predsednik Demokratske Stranke i Predsednik Srbije od 2004-2012.
Na česte optužbe da je prešao put od levičara do nacionaliste, Ljubomir Tadić je rekao: "U mojim knjigama ne možete naći da sam zastupao nekakve nacionalističke stavove. Ali, gde je reč o pravdi i nepravdi, uvek sam se jasno iskazivao. I dalje smatram da je politika Zapada prema Srbima velika politička nepravda. Slovenci su osvojili nezavisnost ubijajući regrute... Likvidacija regruta u Tuzli... Dobrovoljačka ulica u Sarajevu... Tuđmanova politika je u startu bila agresivna... Ispada da su samo Srbi agresori, dok su svi drugi jadna nevinašca. Ne mogu da prihvatim takvu nepravdu, to je moje opredeljenje. Dakle, ne nacionalšovinističko stanovište, nego opredeljenje protiv očigledne nepravde, koja traje." (NIN, 2004)
Ljubomir Tadić preminuo je u Beogradu 31. decembra 2013. godine.
