COURAGE

povezivanje zbirki

Letak „Nacionalizam u Jugoslaviji u svjetlu jednog poređenja” dobar je primer stila pisanja i tema kojima se grupa jugoslovenskih informbiroovaca u Pragu najviše bavila. Kao politički emigranti u Čehoslovačkoj, autori su često koristili primere zemlje domaćina sa kojom su poredili situaciju u Jugoslaviji. 

„Do prošlog rata, kao i Jugoslavija, Čehoslovačka bila je tamnica naroda. Slovačka, liferant jeftine radne snage češkoj buržoaziji i veleposjednicima, težište za robu češke industrije, bila je objekat klasnog i nacionalnog iskorištavanja, osuđena na trajno siromaštvo. Tu je nikao i razvijao se nacionalizam i šovinizam isto onako kao u predratnom periodu kod nas u Jugoslaviji. Hitler je potom došao i ‘pomogao’ Slovacima da se ‘oslobode’ Čeha, kao i Hrvatima da se ‘oslobode’ Srba. U zajedničkoj borbi protiv fašizma, čehoslovački kao i jugoslovenski narodi su se ponovno ujednili. Naravno, uz ogromne žrtve.”

Na izložbi u Salonu MSU 1971. gdine prvi put izlaže ovo delo kao i seriju priča - slika o Gvozdenu, izmišljenom junaku, predstavniku gastarbajtera, jugoslovena koji šezdesetih godina odlaze na privremeni rad u inostranstvo, najčešće u Nemačku. Sredinom šezdesetih, usled neuspeha ekonomske reforme građani Jugoslavije će se susresti sa porastom broja nezaposlenih, što dovodi do migracije više stotina jugoslovena u inostranstvo. Usled naglog porasta nemačke privrede posle Drugog svetskog rata, Zapadnoj Nemačkoj je bila potrebna radna snaga. Nemačka je 1968. godine zaključila sporazum sa Jugoslavijom. Jugosloveni i ostali narodi na privremenom radu će dobiti status gastarbajtera, i za njih će biti rezerviani najteži i najlošije plaćeni poslovi.

Popovićev Gvozden je običan čovek koji je izmešten iz svog prirodnog sociološkog I kulturnog okruženja i stavljen u drugi društveni kontekst. To je moderna satira o otuđenju, čoveku koji ne svojom željom, putuje u potrazi za boljim ekonomskim uslovima, boljim životom, i na tom putu se susreće sa nepoznatim, teškim okolnostima. Obradom, tada aktuelne teme gastarbajtera, umetnik ukazuje na socijalne problem posleratne generacije. To je jedinstven primer kritičkog ispitivanja konkretnih socioloških fenomena. 

„Javni čas umetnosti“ je hepening koji su 18. oktobra 1970. godine na novosadskom keju izveli članovi novosadskih grupa: Slobodan Tišma, Mirko Radojičić, Zoran Stojanović, Bogdanka Poznanović, Slavko Bogdanović, Vladimir Mandić i Božidar Mandić, zajedno s gostom Goranom Trbuljakom iz Zagreba. Vladimir Mandić i Božidar Mandić su belom bojom ofarbali prostor širine 4x4 metra, unutar koga su se, uz travu i asfalt, nalazile jedna klupa i korpa za otpatke, zatim su vršili intervencije u prostoru i premeštali dunavsku vodu u viseće flaše poređane po drveću duž Dunavskog keja. Na kraju su po površini Dunava pustili dugi red novinskih listova koji su otplovili za Beograd. (Milenković, 2015, str. 23)

Masterpiece kolekcije Ljubomira Tadića je fascikla pod imenom „Hronologija događaja u vezi sa ‘Slučajem’ nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu 1974-1981.“  Tada su sa fakulteta, osim Tadića, udaljeni i Zagorka Golubović, Trivo Inđić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Miladin Životić i Nebojša Popov. Fascikla se nalazi u kutiji broj 1 – dosije br. 65, i sastoji iz više stotina stranica materijala koji se odnose na probleme sa kojima su se nastavnici suočavali u pokušajima da zadrže svoje pozicije na fakultetu. Tu je moguće na jednom mestu dobiti uvid u argumente kojima su se nastavnici branili i istupali pred Nastavno-naučnim većem Filozofskog fakulteta (koji je bio na njihovoj strani), argumente Filozofskog fakulteta koji branio tezom da se uvek zalagao za „dalje razvijanje slobode naučne misli i naučno-nastavnog rada, kao velikih tekovina našeg samoupravnog socijalizma“. Takođe, fakultet je obrazlagao da je prihvatio sprovođenje postupka o moralno-političkoj podobnosti nastavnika ali da nije našao njihove krivice. Veće Filozofskog fakulteta je isticalo i da je udaljavanje nastavnika direktan udar na fakultet i da će biti potrebno „dosta vremena i strpljivog rada da se prevaziđu posledice ovog čina.“

U zbirci, moguće je pregledati i zakone na koje su se nastavnici pozivali u odbrani svojih pozicija (Zakon o izmenama i dopunama zakona o visokom školstvu), itd. Ovde je moguće pratiti i borbu pred Ustavnim sudom gde su nastavnici pokrenuli postupak za ocenu ustavnosti njihove smene, kao i reakciju Ustavnog suda koji je tu inicijativu odbio, kao i podršku koju su dobijali za svoju borbu od međunarodnih institucija i istaknutih pojedinaca iz celog sveta, posebno iz oblasti filozofske nauke. Od domaće podrške tu se pre svega isticala podrška časopisa Praxisa, koji će uskoro posle toga biti ugašen.

Kao najvredniji dokument, ističe se dokument Izvršnog Veća Skupštine SR Srbije (8. januar 1975) pod nazivom- „Obrazloženje predloga odluke o stavljanju na raspolaganje nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta“, gde je stajalo da je delatnost navedenih profesora više puta kritikovana od strane Saveza komunista i Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije. Navedeno je i da su njihovi napisi i knjige bili već više puta sudski zabranjivani, čime se aludiralo da su od ranije bili problematični. To je trebalo da potkrepi pozivanje na raspravu u Skupštini Srbije koje je već 1970, kada je pri put raspravljala o slučaju ove grupe, donela zaključak da je „njihovo delovanje suprotno cijljevima i praksi našeg socijalističkog društva i osnovnim načelima Ustava, samoupravnog razvoja i politike SKJ.“ Skupština je sada, pored bavedneog, zaključila da „kontinuirano negativno političko delovanje ovih nastavnika čini ih moralno poliitčki posebno odgovornim za stanje nastalo na Filozofskom fakultetu, jer obavljaju i funkciju vaspitanja i obrazovanja mladih generacija.“ Navedena grupa nastavnika je „svojim delovanjem napustila svoj revolucionarno-marksistički pogled na svet i nalazi se u otvorenom idejno-političkom sukobu sa Savezom komunista Jugoslavije.“ To su bile ozbiljne optužbe u to vreme. Konstatovano je i da Filozofski fakultet odbija ocene o njihovom „negativnom delovanju“ i da su zbog toga „poremećeni samoupravni odnosi“ i „teže oštećeni opšti društveni interesi“. Sve to je poslužilo kao objašnjenje i opravdanje zašto je odluku morala da donese baš Skupština SR Srbije. Cilj je bio da se „stvore mogućnosti za prevazilaženje ispoljenih problema na Fakultetu i u celini“. Ovo je bio događaj bez presedana u dotadašnjoj praksi. 

U fascikli koja se nalazi u sklopu arhivske celine Idejna strujanja, nalaze se vredni materijali za proučavanje političkih pritisaka i zabrana koje su se odnosile na kulturno-umetnički rad u Jugoslaviji. Masterpiece kolekcije su dokumenta pod nazivom „Informacije o predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta ‘Kad su cvetale tikve’, Dragoslava Mihailovića“ (KPR II-4-a/73), gde se nalaze partijski materijali u vezi sa predstavom iz 1969. godine. U pitanju je predstava rađena po romanu srpskog i jugoslovenskog pisca, Dragoslava Mihailovića. Roman se pojavio godinu dana ranije i nije izazvao veće polemike, ali je stavljanje predstave na repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, uzbunilo komunističku partiju. „Roman nije bio pogodan za dramsko prikazivanje, pa sam polovinu teksta napisao nanovo.“, objasnio je Dragoslav Mihailović u intervjuu za list Večernje Novosti (Matović 2016). Priča predstave o jednom beogradskom bokseru otvorila je temu nasilja i prvi put javno progovorila o logoru na Golom otoku i o političkoj i policijskoj torturi nad neistomišljenicima u tadašnjoj Jugoslaviji. Mihailović koji je i sam bio logoraš na Golom otoku početkom 50. godine, tvrdio je da „U romanu nisam pomenuo Goli otok. Samo sam pomenuo Bakar, koji je bio zadnja pošta za Goli otok. Posle sam to u drami pomenuo, možda zato što se, dok smo pripremali predstavu, otvoreno govorilo o tome.“ (Matović 2016).

Iz navedenih dokumenata vidimo da je Informativna služba CK SK Srbije reagovala odmah posle prvih nekoliko dana igranja predstave. U dokumentu se vidi da je kritika bila upućena na račun ideoloških i etičkih poruka koje predstava šalje, zamereno je i da glavni junak iznosi neprihvatljive političke stavove „koji dovode u sumnju politiku SKJ i naše zemlje u periodu otpora Informbirou“. Kritikovani su i „pesimistički zaključci o sudbini čovekove ličnosti u bilo kom sistemu, a naravno i o ovom našem“, a posebnu pažnju je izazvalo ubacivanje rečenice, koje nema u romanu, „Gori su nego Nemci“ (misleći na komunističku vlast) koju izgovara otac glavnog junaka po izlasku iz zatvora. Iz dokumenata vidimo da je sve ovo uznemirilo Gradski komitet Saveza komunista koji je pozvao organizaciju SK Jugoslovenskog dramskog pozorišta da raspravi „o ideološkim sadržajima ove drame i političkim implikacijama koje izaziva u društveno-političkom i kulturnom životu grada stavljanje ovog dela na pozorišni repertoar.“

Neposredno posle ove kritike, i beogradska štampa je započela napade na predstavu pa su tako vodeći beogradski listovi pisali da se radi o „političkom pamfletu sa okusom informbirovštine“. U nekoliko dokumenata koji zapravo predstavljaju analizu štampe od strane Informativne službe CK SK Srbije, moguće je hronološki pratiti razvoj situacije iz dana u dan sve do kulminacije i Titovog obraćanja povodom predstave. Tito je na skupu u Zrenjaninu krajem oktobra 1969. rekao da „Izgleda da ima nešto mutno u glavi autora koji pokušava na svaki način da dokaže da naše društvo ne valja. A ko to govori. To piše onaj koji je bio na Golom otoku. Tih koji tako misle i govore je veoma mali broj.(...) Ima pojedinaca koji pljuju na tekovine naše revolucije i na žrtve koje su pale u toj borbi, a ne već jednom su pokazali da ne vole ovu zemlju. Oni ne vole ovo društvo, ne vole socijalizam i svojim bićem mu ne pripadaju. Ali eto, ponovo se javljaju oni isti koji su u vreme Informbiroa pokazali ko su i šta su. Mi nećemo preduzimati administrativne mere. Ne mislim da toga sada treba hapsiti, ali je dužnost komunista da onemoguće one koji se takvim poslom bave. Glas naše javnosti mora da bude snažan i odlučan u odnosu na takve pojave.“

Predstava je ubrzo posle ovog Titovog govora skinuta sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta.    

Dragićević Šešić i Stefanović nazivaju način na koji institucije kao Jugoslovensko dramsko pozorišto beleže sećanja na tamnu stranu svoje istorije – cenzuru i autocenzuru, odbijanje kreativnih ličnosti disidenata i sl. –  „institucionalnom traumom“ (Dragićević Šešić and Stefanović 2014, 13). „Trauma u srpskoj pozorišnoj cenzuri povezana je sa činjenicom da nije bilo zvanične cenzure. Ta bi se poruka saopštavala pozorišnom menadžeru, najčešće telefonom, a onda bi kolektiv kroz komplikovanu proceduru 'odlučio’ da predstavu ukloni sa scene. Stoga je bilo traumatičnije nego da je postajala prava državna cenzura“ (Dragićević Šešić i Stefanović 2014, 19).