COURAGE

povezivanje zbirki

Danilo Radojević je crnogorski književni kritičar, esejista, kulturolog, pesnik i istoričar.  

Radojevićeva polja interesovanja su veoma široka. Pisao je pesme, prozu i književnu kritiku. Dao je poseban doprinos montenegristici, nedavno ustanovljenoj naučnoj disciplini koja istražuje Crnu Goru i njene stanovnike iz različitih perspektiva (lingvističke, arheološke, istorijske, etnološke, ekonomske, političke, kulturne). Pisao je za mnoge novine i časopise na prostoru bivše Jugoslavije. Objavio je 18 knjiga.

Radojević je član Crnogorskog PEN centra, Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske i Dukljanske akademije nauka i umetnosti (paralelne naučne akademije u Crnoj Gori, koju koju su 1998. godine osnovali akademici koji su smatrali da je zvanična Crnogorska akademija nauka i umetnosti pretežno pod uticajem srpskog nacionalizma).

Tokom komunističkog perioda, Danilo Radojević je bio označen kao crnogorski nacionalista i separatista jer je objavljivao radove koji su se bavili posebnostima crnogorske kulture, jezika i identiteta. Godine 1972., zvanično mu je zabranjeno da objavljuje u Crnoj Gori. Čak i pre ove zvanične zabrane, Radojeviću je praktično bilo onemogućeno da objavljuje u Crnoj Gori, te je svoje stavove prezentovao u izvesnim hrvatskim časopisima, koji su ubrzo proglašeni nacionalističkim.

Ime Danila Radojevića je takođe navedeno u „Bijeloj knjizi” Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore”. „Bijela knjiga” je dokument na 24 stranice iz 1972. godine, kojim je Savez komunista Crne Gore uskladio svoje aktivnosti sa Savezom komunista Jugoslavije, nakon hapšenja hrvatskih pisaca i naučnika 1972. godine, optuženih da su učestvovali u Hrvatskom proleću. Ime Danila Radojevića je zavedeno u prvoj grupi od devet autora, kojima je bilo strogo zabranjeno da javno istupaju. Među njima su bili i Danilov brat Radoje Radojević, koji se smatra jednim od utemeljivača nauke o crnogorskom jeziku i književnosti, i Vojislav Nikčević, koji je najpoznatiji po svom radu na promovisanju crnogorskog jezika kao posebnog jezika u odnosu na srpski.

Ivan Sinanovič je rođen 1929. godine u Sloveniji. Bio je jedna od vodećih ličnosti jugoslovenskog informbiroovskog pokreta u Pragu tokom 1970-ih. Sinanovič je bio primljen u Centralni komitet nove Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koju su 1974. ilegalno osnovale  različite jugoslovenske emigrantske grupe širom Evrope. On je rukovodio tzv. praškom ćelijom nove KPJ.

Sinanovič je čuvao letke koje je praška ćelija proizvela u periodu 1971-1976. kako bi dokumentovao njenu aktivnost, i zbog toga se smatra osnivačem zbirke „Jugoslovenski informbiroovci u Pragu“.

Sinanovič je po profesiji bio radnik, pa se pretpostavlja da nije bio autor letaka pošto nije bio visoko obrazovan. U to vreme se smatralo da su leci najsigurniji kod njega kao najmanje sumnjivog među jugoslovenskim informbiroovcima u Pragu, s obzirom je bio član Komunističke partije Čehoslovačke i čehoslovački državljanin.

Lazar Stojanović bio je režiser, novinar, intelektualac, antiratni aktivista i jedan od najistaknutijih disidenata iz vremena socijalističke Jugoslavije, zbog čega je proveo nekoliko godina u zatvoru. Po zanimanju je bio filmski režiser i diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1971), a pre dramskih umetnosti studirao je i na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je apsolvirao psihologiju. Politički aktivan postao je početkom 1960-ih, a od 1966. je bio član komunističke partije sve do 1972. kada je izbačen. Svoj partijski angažman objašnjava interesovanjem za politiku i činjenicom da je većina omladine iz njegovog okruženja tada bila u članstvu partije,  verujući da je to jedan od načina na koji društvo može da se menja. Bio je aktivan u jugoslovenskom studentskom pokretu i bio je jedan od vođa organizacionog odbora na Akademiji tokom protesta 1968. Za ‘68-aški studentski pokret autor kaže da je pokrenuo čitav niz i danas aktuelnih pitanja poput političkih, seksualnih i rodnih prava i sloboda i da je to njegova najveća vrednost. U tom periodu, autor je aktivan u studentskim listovima „Student“ i „Vidici“ gde je bio jedan od urednika tokom narednih godina (1968-1971). Prvu kontroverzu izazvao je kao urednik „Studenta“ kada je u rubrici „Biće bolje“ objavio tekst pod nazivom „Pismo mladim goranima: Napred u pošumljavanje Otoka“, što je bila satirična kritika političkog logora Goli Otok. Znatno veći skandal izazvao je 1971. kao urednik u „Vidicima“ kada je jedan broj tematski uredio i posvetio politici, pravu i štampi u Trećem rajhu, a na naslovnu starnu je stavio poštansku marku sa likom Adolfa Hitlera, koja je neodoljivo podsećala na sličnu marku sa likom Josipa Broza.  Ideja je bila da se napravi poređenje i ukaže na sličnosti između dva kulta ličnosti u nacističkoj Nemačkoj i socijalističkoj Jugoslaviji, kao i sličnosti u propagandnom delovanju dva sistema. Ovaj broj Vidika je odmah zabranjen i zaplenjen, Lazar Stojanović je priveden, ali mu na kraju ipak nije suđeno.

     Krajem 1960-ih, Stojanović se posvetio studijama režije i prvi film koji je tokom studija napravio bio je kritika komunističkog režima. Reč je o filmu „Zdrav podmladak“, u kome se ismevaju SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) i radne akcije. Ovaj film je posle autorovog kasnijeg hapšenja zaplenjen i od tada do danas je ostao izgubljen. Njegov drugi film, ujedno diplomski rad na Akademiji, „Plastični Isus“,  snimljen je 1971, i iako nikada nije javno prikazan, proizveo je velike kontroverze u jednom specifičnom političkom momentu, u vreme početka obračuna sa neposlušnima u republičkim partijskim rukovodstvima i oštrom političkom zaokretu ka smanjenju umetničkih sloboda.  Suđenje autoru i filmu “Platični Isus” iskorišćeno je kao primer za ostale umetnike, a autor je u zatvoru proveo pune tri godine, od 1972. do 1975. Autor je optužen i osuđen za krivično delo “neprijateljske propagande”. U presudi (14. jun 1973) je pisalo da je autor “zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u zemlji”, da je dao “izopačenu sliku društveno-političkih zbivanja”, da je obezvredio socijalističku revoluciju, njene borce i njen samoupravni socijalistički sistem, kao i da je uvredio lik predsednika Josipa Broza Tita, “najistaknutijeg predstavnika Revolucije i izgradnje socijalističkih društvenih odnosa”. Posle izdržane kazne od tri godine strogog zatvora, Stojanović je pušten na slobodu. Pod međunarodnim pritiskom, njemu i nekolicini drugih progonjenih umetnika i intelektualaca socijalističke Jugoslavije vraćen je pasoš 1978. godine, što Stojanović koristi da napusti zemlju. Nekoliko narednih godina je proveo u  Londonu, Avganistanu, Indiji, i Iraku, sa kraćim boravcima u Beogradu.

     Međutim, pre odlaska iz zemlje, od 1976. učestvovao je u osmišljavanju „Otvorenog univerziteta“ (zajedno sa Ilijom Mojkovićem, Vojom Stojanovićem i Vladom Mijanovićem) specifične forme intelektualnog opozicionog delovanja, koje je podrazumevalo okupljanje u stanovima i razgovore na razne teme, po ugledu na slične koncepte u Češkoj i Poljskoj. Pored političkih, tu su se vodile i rasprave iz istorije, filozofije i prirodnih nauka. „Otvoreni univerzitet“ funkcionisao je sve dok ga posle nekoliko godina nije rasturila policija, a kroz čitav koncept prošlo je 750 ljudi. Kraj „Otvorenog univerziteta“ bio je upad policije u stan Dragomira Olujića Oluje 1984, kada je uhapšen i Lazar Stojanović, međutim pušten je posle par dana bez optužbe. Država je povela proces protiv šestorice (Miodraga Milića, Pavluška Imširovića, Dragomira Olujića, Gordana Jovanovića, Milana Nikolića i Vlade Mijanovića), ali je posle odbijanja svedoka da svedoče i pritiska javnosti, došlo do povlačenja optužbe.

    Posle povratka u Jugoslaviju, u drugoj polovini 1980-ih, Stojanović je radio kao pozorišni reditelj, zatim kao novinar u listu Vreme, gde je bio jedan od osnivača, a od početka 1990-ih je radio kao antiratni novinar na Radio Brodu, te kao freelancer za Radio France Internacionale. Devedesetih je počeo njegov  antiratni angažman i tada definitivno napušta zemlju i prelazi da živi u New York, USA. U Americi se bavio prevodilačkim poslom, a radio je i kao gostujući predavač na više američkih univerziteta, da bi krajem 1990-ih radio u misiji OEBS-a i UN pri Kosovu. U tom periodu, snimio je i nekoliko dokumentarnih filmova, Srpska epika iz 1993. godine, Približno Srbi (1997) o položaju Roma, Uspon i pad generala Mladića (2005) i Život i priključenje Radovana Karadžića (2005), Škorpioni-Spomenar, o zločinima srpskih paravojnih formacija (2007). Od 2011. živi i radi u Beogradu.

      O svom disidentskom angažmanu autor kaže da je bio permanentan. I posle izlaska iz zatvora nastavio je da bude društveno-politički aktivan, ali posle izbacivanja iz partije, nije više bio član nekog pokreta ili zvanične organizacije. Za disidentski pokret kaže da se sastojao od pojedinaca koji su bili u prijateljskim vezama i kontaktima i koji su delili isti politički pogled na svet. Nisu bili u struktuiranoj i organizovanoj opoziciji, ali su održavali kontakte i delili kritičke stavove prema socijalističkom režimu. Stojanović smatra da je u doba socijalizma postojalo najviše 200 osoba koje su se aktivno na bilo koji način bavile kritikom društveno-političkog uređenja i koje možemo smatrati disidentima i kulturnom opozicijom u pravom smislu te reči. Stav autora prema represiji je da ona „samo pokazujе stvarne granice građanskih sloboda, naročito slobode mišljenja i izražavanja”. Autor smatra da se granice slobode moraju uvek iznova ispitivati i pomerati i svoj život i rad je posvetio upravo tome. Stojanović kaže - „Hrabrost je mentalni stav, a ne karakterna crta. Ne podrazumeva ni obrazovanje ni nadarenost. Ne čini je ni testosteron, nego uverenja, odluke. S njom se ne rađa, naučite je ili ne. Izaberete je ili ona izabere vas. Naravno da su autori hrabri, kad god odluče da jesu. Na svakome je da odluči za sebe.” Stojanović veruje da je izučavanje disidentskog pokreta izuzeteno važno za razumevanje perioda socijalizma ali i u velikoj meri za shvatanje današnjeg vremena. Izučavanje kulture otpora smatra esencijalnim, posebno za nove i mlade generacije i poručuje -„Utopija predstavlja jedini čvrst most, jedini čvrst put koji vas od prošlosti vodi u nekakvu budućnost, jer ako ne promišljate utopiju vi nemate nikavu sliku o budućnosti." Lazar Stojanović umro je 4.03.2017 g. u Beogradu.

Ljubomir Tadić je rođen u Crnoj Gori 1925. godine. Drugi svetski rat je proveo u partizanima, da bi posle rata upisao Pravni fakultet u Beogradu. Fakultet je završio 1952. godine, a doktorsku disertaciju je odbranio u Ljubljani 1959. godine. Univerzitetsku karijeru počeo je 1954. godine kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a ubrzo je postao i vanredni profesor. Godine 1962. postao je viši savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. Od 1963. do 1975, radio je kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sve do izbacivanja sa fakulteta, zajedno sa grupom ostalih profesora.

Godine 1968. Ljubomir Tadić je bio jedan od predvodnika studentskog protesta u Beogradu, kada počinje period njegovih sukoba sa vlašću. Od tada,  često je bio na meti kritika i udara. Tadić je bio jedan od beogradskih praksisovaca i vrlo angažovan filozof. „Praksisovci” su bili grupa filozofa tzv. "stvaralačkog", nedogmatskog marksizma koji se oblikovao početkom 1960-ih godina i bio vrlo uticajan u tadašnjoj Jugoslaviji (posebno u Srbiji i Hrvatskoj) tokom 1960-ih i 1970-ih godina. Taj angažman je na kraju doveo do njegovog udaljavanja sa fakulteta početkom 1975, zajedno sa još sedmoro profesora i asistenata, koji su označeni kao „moralno-politički nepodobni” (videti više kod group). Ovaj udar na profesore beogradskog univerziteta označio je i kraj Korčulanske škole, Praxisa i časopisa „Filosofija”, koji je izdavalo Filozofsko društvo Srbije.

Od 1976. Ljubomir Tadić učestvuje u radu tek pokrenutog Otvorenog univerziteta, u okviru kojeg su se okupljali kritički nastrojeni intelektualci a među njima su se nalazili i Dobrica Ćosić, Milovan Đilas, Lazar Stojanović i drugi. Ideja Otvorenog univerziteta podrazumevala je okupljanje u stanovima i diskusije na razne političko-društvene i umetničko-angažovane teme.

Tadić se ponovo javno angažuje početkom 1980-ih kada je, zajedno sa Dobricom Ćosićem, Svetozarom Stojanovićem, Zoranom Đinđićem, Nebojšom Popovom, Vojislavom Stojanovićem i drugim, pokušao da pokrene časopis „Javnost” (1980). Ovaj list trebalo je da okupi kritičku inteligenciji i poziv za saradnju upućen je na preko 400 adresa, odnosno onim intelektualcima za koje se verovalo da su bliski ovoj ideji. Momenat u kome se inicijativa pokrenula,  nekoliko meseci posle Titove smrti, pokazao se da nije bio najbolji. Osetljivost političkog trenutka uticala je na donošenje zabranje i pre no što je časopis počeo da izlazi.

Naredne godine, Tadić dobija ponovo zaposlenje, sada kao naučni savetnik prvo u „Centru za filozofiju i društvenu teoriju”,  pri u Institutu društvenih nauka. Ovaj centar će postati mesto na kom će se tokom 1980-ih okupljati intelektualna demokratska opozicija jugoslovenskom sistemu,  a kasnije i Miloševićevom režimu.

Ljubomir Tadić bio je jedan od pokretača „Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja“ osnovanog 1984, zajedno sa Dobricom Ćosićem. Rad odbora, koji je okupljao uglavnom intelektualce iz Beograda,  privukao je pažnju javnosti u narednim godinama zahvaljući objavljivanju dva teksta - "Predloga za ukidanje neopravdanih ograničenja sloboda i prava" (1985) i "Predloga za uspostavljanje vladavine prava" (1986). Odbor je vršio pritisak na vlast i javnost preko skupljanja peticija u čijem potpisivanju je učestvovalo na stotine jugoslovenskih intelektualaca. U početku je Odbor principijelno stajao u odbanu svih kiritčara vlasti bez obzira na nacionalnu pripadnost, ali se krajem 1980-ih, kada je započela kriza sistema, počinje sve više baviti drugim temama, odnosno nacionalnim pitanjem u Jugoslaviji. Tadić je od 1985. postao dopisni član SANU-a, dok je za redovnog člana izabran 1994. godine.

Ljubomir Tadić je bio angažovan u demokratskoj opoziciji u vreme raspada Jugoslavije, i bio je jedan od 13 osnivača Demokratske Stranke u decembru 1989. godine, prve partije osnovane od kada je u Srbiji uveden višestranački sistem iste godine. Njegov sin, Boris Tadić, bio je predsednik Demokratske Stranke i Predsednik Srbije od 2004-2012.

Na česte optužbe da je prešao put od levičara do nacionaliste, Ljubomir Tadić je rekao: "U mojim knjigama ne možete naći da sam zastupao nekakve nacionalističke stavove. Ali, gde je reč o pravdi i nepravdi, uvek sam se jasno iskazivao. I dalje smatram da je politika Zapada prema Srbima velika politička nepravda. Slovenci su osvojili nezavisnost ubijajući regrute... Likvidacija regruta u Tuzli... Dobrovoljačka ulica u Sarajevu... Tuđmanova politika je u startu bila agresivna... Ispada da su samo Srbi agresori, dok su svi drugi jadna nevinašca. Ne mogu da prihvatim takvu nepravdu, to je moje opredeljenje. Dakle, ne nacionalšovinističko stanovište, nego opredeljenje protiv očigledne nepravde, koja traje." (NIN, 2004)

Ljubomir Tadić preminuo je u Beogradu 31. decembra 2013. godine.

Bogdan Tirnanić rođen u Beogradu, 14. septembar 1941. godine.  Bio istaknuti srpski novinar, esejista,publicista, filmski kritičar i glumac.

Išao je u Desetu beogradsku gimnaziju, ali nije maturirao. Karijeru je započeo kao urednik u beogradskom omladinskom listu "Susret". Pisao je u NIN-u, gde je dve decenije bio urednik i glavni urednik. Radio je i za mnoge druge beogradske listove, kao i na televizijskim stanicama.

Bio je koautor scenarija za film "Poslednji krug u Monci". Glumio je u "Ranim radovima" Želimira Žilnika, "Crnom bombarderu", filmu "Dečko koji obećava", u seriji "Otpisani"

Svoj najznačajniji trag ostavio je kao filmski kritičar, poznavalac i savremnik jugoslovenskog crnog talasa. Svoje eseje na ovu temu objavio je pod naslovom “Crni talas” 2008. godine.

Autor je i drugih knjiga popularne tematike.

Preminuo je u Begradu, 16. januar 2009. godine.