COURAGE

povezivanje zbirki

Danilo Kiš je bio jugoslovenski pisac mađarsko-jevrejsko-srpsko-crnogorskog porekla. Rođen je 1935. u Subotici (Jugoslavija). Studirao je i diplomirao na katedri za Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1958. godine. Odmah po završetku studija, 1959 godine odlazi iz Jugoslavije u Francusku, gde je nekoliko godina radio kao lektor i prevodilac. Tada nastaju njegovi romani „Mansarda“ i „Psalam 44“.  Ubrzo potom, objavljuje autobiografsku trilogiju koju započinje romanom „Bašta, pepeo”, zatim slede „Rani jadi” i na kraju završava romanom „Peščanik”, za koji dobija NIN-ovu, najprestižniju jugoslovensku književnu, nagradu (1972). Na taj način je zaokružio seriju romana u kojima se bavi porodicom i detinjstvom, što je tema koja je značajno obeležila Kišovo stvaralaštvo.

Njegov otac, Eduard Kiš, slučajno je preživeo masakr Jevreja koji se odirgao u Novom Sadu 1942. Kiš je kasnije opisao ovaj masakr kao „početak njegovog svesnog života“. (Tompson, 2013, 82). Kišova porodica je posle uspela da se preseli u jugo-zapadnu Mađarsku, ali je Kišov otac 1944 ipak deportovan u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Posle završetka Drugog svetskog rata, Kišova majka se preselila na Cetinje (Crna Gora) gde je Danilo završio srednju školu 1954. Zbog mađarsko-jevrejsko-srpsko-crnogorskog porodičnog nasleđa, Kiš je za sebe govorio da je „etnografska retkost”. Ta specifičnost, uticala je u značjanoj meri na njegov pogled na svet što se reflektovalo i na njegovu književnost.

Kiš je veći deo svog života provodio na relaciji Jugoslavija-Francuska. Tokom jednog boravka u Francuskoj, Kiš piše i svoj najznačajniji roman, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, ujedno i roman koji će piscu prirediti najveće probleme. Skandal koji je pratio Kiša narednih godina potresao je i jugoslovensku književnu scenu, a suštinski je obeležio dalju Kišovu  sudbinu i stvaralaštvo. Roman je izašao 1976. godine, a autor je odmah optužen za plagijat. Kiš o tome kaže - „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Kiš, 2012, 270)

Kiš dolazi u nelagodnu situaciju da mora da brani svoj umetnički i moralni integritet, što čini objavljivanjem polemičke knjige „Čas anatomije” (1978). U ovoj knjizi on odgovara na sve napade na njega u prethodne dve godine. Međutim, to će samo izazvati nove kontroverze jer je objavljivanje „Časa anatomije” bio povod za suđenje za klevetu (više kod masterpiece). U ovoj knjizi Kiš je branio lično i književno dostojanstvo, koje je bilo pod udarom.

„...ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Kiš, 2012, 207)

Kiš je oslobođen optužbi, ali ipak, razočaran i neshvaćen, odlazi u dobrovoljno izgnanstvo u Pariz, kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Kiš,Gorki talog iskustva, 161). Kiš definitivno napušta Jugoslaviju 1979. i od tada do kraja života živeće u Francuskoj gde će predavato srpskohrvatski jezik i raditi kao lektor. U tom periodu, piše romane Noć i magla“, „Homo poeticus“, „Enciklopedija mrtvih“. U to vreme, dobija i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“ (1986).U međuvremenu je izabran za dopisnog člana SANU (1988).

Pred kraj života, učestvuje u jednom važnom televizijskom projektu i snima dokumentaru seriju „Goli život”, zapravo seriju razgovora sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz Goli otok (radni logor za političke zatvorenike u vreme Jugoslavije) Ta tema je još uvek bila tabuizirana u jugoslovenskom društvu. Kiš ovim serijalom otvara pitanje jugoslovenskih logora i na taj način pravi poređenje između različitih totalitarnih koncepata. Na taj način on zaokružuje bavljenje temom logora, koji su predstavljali važno polje istraživanja u njegovoj književnosti. Logor, za koji je govorio da je jedan od kao izuma koji su obeležili XX vek, Kiš tumači i analizira transnacionalno. Pred sam kraj života, američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize 1989 godine. Danilo Kiš umro je 1989 u Parizu, a po sopstvenoj želji sahranjen je u Beogradu.

Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika. Sredinom 1980-ih, Kiš se smatrao ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu. Milan Kundera smatrao je Kiša za "velikog i nevidljivog", pisca koji je pretvorio Staljinov teror, borbu sa nacizmom i Holokaust, u veliku poeziju (M. Tompson, Izvod iz knjige rođenih, priča o Danilu Kišu, 2013).

Mladen Lompar bio je crnogorski pesnik, esejista i likovni kritičar. Diplomirao je na istoriji umetnosti u Beogradu. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smenjen je sa te pozicije jer nije dozvolio da se ukradene slike sa hrvatskog ratišta unesu u muzej.

Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala i potpredsednik Dukljanske akademije nauka i umetnosti, paralelne naučne akademije u Crnoj Gori, koju su 1998. godine osnovali akademici koji su smatrali da je zvanična Crnogorska akademija nauka i umetnosti pretežno pod uticajem srpskog nacionalizma. Lompar je bio jedan od osnivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika i predsednik Crnogorskog P.E.N. Centra.

Poezija Mladena Lompara je prevedena na mnoge jezike i predstavljena u nekoliko antologija savremene crnogorske i regionalne poezije.

Lompar je bio jedan od osnivača izdavačke kuće „Književna opština Cetinje” i pokretač i glavni urednik „ARS-a – Časopisa za kulturu, umjetnost i nauku” u prvoj i kasnije novoj seriji.

Zbog svojih liberalnih političkih stavova, zagovaranja nacionalnih i građanskih prava i promovisanja avangardne estetike, što je sve uznemiravalo lokalni komunistički režim i mentalitet malog grada Cetinja, Lompar je bio označen zajedno sa svojim kolegama – Miloradom Popovićem i Slavkom Perovićem – kao „politički nepodoban” tokom 1980-ih i 1990-ih godina.  Lompar je u velikoj meri doprineo stvaranju jezgra pokreta otpora, koji će kasnije generisati političku partiju Liberalni savez Crne Gore (LSCG), anti-ratne medije i alternativne kulturne organizacije.

Dušan Makavejev rođen 13. oktobra 1932. u Beogradu, je jugoslovenski filmski reditelj. Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i imao je zapaženu ulogu u studentskim demonstracijama 1968.

Makavejev je jedan od autora jugoslovenskog crnog talasa. Svojim delima kritikuje trulo društvo, kako komunističko, tako i kapitalističko. Kao pristalica i veliki poznavalac dela psihologa Vilhelma Rajha, često njegova učenja komponuje u svoje filmove. Njegov film Misterije organizma (1971) u stvari je posveta ovom nikad dovoljno priznatom revolucionaru-psihologu.

Bio je urednik mnogih listova: Student (časopis), Književne novine i Danas. Pisao je za mnoge časopise, među kojima su i novosadska Polja od 1958. godine. Te, 1958. godine, objavio je scenario za "bezbožni balet sa pantomimom" pod nazivom "Tvrdo kuvana srca" (Polja, br. 34, 1958) kao satiričnu kritiku stanja scenske umetnosti u Jugoslaviji. Usledili su tekstovi poput "Malo ljudožder, malo-građanin" (Polja, br.45, april 1960) i "Mladi intelektualac danas" (Polja, br. 49/50, decembar 1960), u kojima opet satirično, predstavlja sliku jugoslovenskog društva i mladih. 

Makavejevi film iz 1971. godine Misterije organizma (1971) je bio  zabranjen u Jugoslaviji. Posle decenije u "bunkeru",  prikazivanje filma je odobrenjeno 1980-tih godina. Makavejev je, početkom sedamdesetih godina, emigrirao u Sjedinjene Države  i predavao na Univerzitetu Harvard.

Dobitnik je velikog broja domaćih i stranih nagrada:  Srebrni medved u Berlinu, Srebrna arena u Puli, Luis Bunjuel u Kanu, Srebrni Hugo u Čikagu, Zlatno doba Belgijske kraljevske kinoteke, „Filmska legenda” koju dodeljuje Festival filmova jugoistočne Evrope sa sedištem u Parizu.

„Moj život u šumi je, u stvari, bunt protiv uspavanog čovečanstva i korporativne umetnosti. Zbog toga su moja dela po izvedbi gruba, hrapava i opozicija perfekciji mašine i tehnoloških obmana. Volim da kažem: Spas neće doći iz mašine, već iz šume.“ (Milenković, 2015, str. 105)

Božidar Mandić rođen 1. januara 1952. godine u Novom Sadu, pripadao je avangardnoj sceni krajem 1960-ih i tokom 1970-ih godina, okupljenoj oko „Tribine mladih“, „Indexa“ i „Polja“, grupa „Januar“, „Februar“ i „Mart“, a kasnije neformalnoj gradskoj hipi komuni „Intima“ u Novom Sadu.

Bio je među najmlađim članovima „Tribine mladih” i s Vladimirom Mandićem, s kojim nije u srodstvu, osnovao je 1970. godine grupu „Smrdljivi Bil i kompanija”, a nakon toga je pokrenuo rad „Likovne akademije u šupi” kao reakciju na stanje u obrazovnom sistemu. Božidarovi značajni performansi bile su akcije sa ciljem da uplaše i trgnu ljude. Većina ovih akcija nije valjano ili nije uopšte dokumentovana.

Za sebe kaže: „Nisam nikada pripadao školovanoj umetnosti, već sam iz konceptualne familije uskočio u elementarnu kulturu i divljizam – estetike koje naznačavaju početak nove civilizacije makar to bilo značajno samo za mene.“ (Milenković, 2015, str. 105)

Odrastao je uz članove „Tribine mladih” i po rečima Nebojše Milenkovića „svedočio kakav su brutalan udar tadašnje komunističke birokratije oni doživeli”. Alternativna kontrakultura 1970-ih godina delovala je po principu komune i Božidar je zajedno sa ostalima, koji su proterani sa „Tribine mladih”, osnovao gradsku komunu u Teslinoj ulici br. 18 u Novom Sadu, jer su svi kanali za institucionalno delovanje bili zatvoreni. U prostorije komune povremeno je upadala policija, jer su ih doživljavali kao narkomane i elemente koji rade protiv društva.

Suština umetničkog angažmana Božidara Mandića 1970-ih godina bila je unošenje incidenata i incidentnih mesta u tradicionalnu kulturu. Vujica Rešin Tucić skovao je termin „tradicija avangarde“ koji se referira na pojam tradicije i on smatra da svaki čovek ima pravo da izabere svoju tradiciju kojoj pripada nezavisno od mesta rođenja. Tako su svi članovi imali svoje različite tradicije.

U komuni u Teslinoj ulici Božidar i Braila, njegova supruga, priređivali su vegetarijanske ručkove petkom u 15h i pozivali prijatelje na razgovore, a razgovornost je jedno od Božidarovih umetničkih dela. Nakon što su podstaknuti da odu sa ove adrese, Božidar i Braila su 1977. godine kupili imanje na planini Rudnik blizu sela Brezovica i preselili se u šumu zajedno s tek rođenom ćerkom Istom. Taj alternativni način praktikovanja i življenja umetnosti Božidar je pretvorio u svoju neposrednu životnu realnost. Tada su osnovali komunu „Porodicu bistrih potoka“ ili kako Božidar voli da kaže „Institut slobode pod otvorenim nebom“ gde i dalje živi i stvara. Bavi se književnoću, alternativnim teatrom, pozorišnom režijom i novinarstvom.